"Nebeska sila Svetog arhangela Gavrila": Ovde su kosti mučenika bačenih u jamu 1945, ovde je Ikona Majke Božje mirotočila, a sada slave važan jubilej!

Čajetina. Sedište i istoimene opštine samo je poslednje mesto pod magistralom kraj kog se prolazi za najpopularniju destinaciju u Srbiji - Zlatibor. Sav društveni život ovde sabio se praktično duž jedne ulice. Ali, i ta jedna ulica, pa i Crkva Svetog arhangela Gavrila u njoj, mnogo govore o burnim vremenima Srbije i istoriji ovog kraja koja, kako i u opsežnoj tek izdatoj monografiji piše Stevica S. Karapandžin, pukovnik u penziji, doseže i do Rimljana i Ilira... Prvi letopis o čajetinskom hramu 1979. napisali su protonamesnik Slobodan Z. Ratković (bio paroh od 1955) i Ljubiša R. Đenić, čovek čije ime nosi ovdašnja biblioteka. Upravo taj rukopis okosnica je monografije, koja se oslanja i na arhivska dokumenata, kao i drugi letopis - zapise potonjih čajetinskih paroha sve do današnjih protonamesnika Petra Lazića i Milana Mijailovića.

Sva je prilika da baš ovde, na gustom šumom obraslom Zlatiboru, beše han u kom su čajali (čekali) kiridžijski karavani, te odatle Čajetina. A ključna ličnost koja i podiže naselje bi serdar Jovan Mićić, čovek od poverenja kneza Miloša, koji je nakon dolaska ustavobranitelja i Karađorđevića na vlast skončao 1844. u zloglasnoj Gurgusovačkoj kuli. Čajetina više ne bi sedište sreza, a u toj "igri prestola" Karađorđevići uzdižu obližnji Mačkat, koji dobija i školu i crkvu. Tavori Čajetina sve do povratka Obrenovića, kada opet postaje administrativni centar. Pa čak 1863, iste godina kad i Beograd, dobija vodovod iako ima svega tri kuće. Školu tek 1886, kad se kreće i s pripremama za podizanje crkve, na predlog i uz pare Sretena Mićića Đeda, unuka serdara Mićića. Sveštenik Milivoje Obradović posta 1890. prvi paroh čajetinski. To je početak, čijih 135 godina se upravo slavi.

- Moj počivši deda prota Mihailo i otac pop Dragomir pričali su mi da je crkva u Čajetini osvećena u leto 1892, kada je naš tadašnji vladika (žički, prim. nov.) Sava Dečanac dolazio i ovde kod nas, pa je odavde, jašući na konju sa pratiocima preko Golova i Omanice, otišao na osvećenje novopodignute crkve u Čajetinu... Vladika Dečanac prenoćio je tada u maloj drvenoj kućici - Mićića čardaku. Kad je vladika uveče legao da se odmara, neki stari crkvenjak zvani Vujaš, malo napit i veseo, počeo da peva i vrišti, a ostali ga smirivali da bi vladika Dečanac u tom čardaku mogao mirno da spava, a vladika kad čuje sve to, reče:"Neka peva i vrišti, meni to ništa ne smeta" - zapisao je prota Milan D. Smiljanić, koji bi i paroh čajetinski, a na šta podseća monografija. Baš taj prota bio je "Titov saradnik i miljenik", kako ga opisuje Karapandžin, i dugogodišnji predsednik Saveznog udruženja pravoslavnih sveštenika Jugoslavije.

Obrenovići nisu zaboravljali Čajetinu, pa već sledeće godine po osveštanju crkva ima važnog gosta. I danas čuva Službenik na čijem prvom listu je zapisano: "Bio sam u čajetinskoj crkvi 20. avgusta 1893. Aleksandar I kralj Srbije". Čuva i dar dobijen od kraljeve majke - srebrni putir s pozlatom i zapisom na obodu stope: "Prilog kraljice Natalije crkvi čajetinskoj."

Odužila se Čajetina Obrenovićima i spomen-česmom podignutom 1900. "za srećno spasenje kralja Milana" u Ivanjdanskom atentatu godinu pre, koju sačiniše dalmatinski kamenoresci.

- Iako na njoj piše "Blagodarni narod", podignuta je velikim nametima na siromašni narod Zlatibora - zapisaće prvi letopisci.

Česma će se obnoviti 1925, u doba Aleksandra Karađorđevića, a u slavu poginulih ratnika Zlatiborskog sreza od 1912. do 1918. I dan-danas je usred varoši, a ratnicima omaž daje i monografija.

Živeo je hram uz svoj narod i od naroda, a posebni su bili sabori o Svetom arhangelu Gavrilu 26. jula.

- Pre rata (Drugog svetskog, prim. nov.) mnogo Čajetinaca bilo je u raznim državnim službama, kao graničari, žandarmi, finansi i dr. Mnogi od njih koristili bi godišnji odmor oko sabora da dođu svojima. Tada bi obično u kafanama zauzeli po nekoliko stolova, okupili svoje rođake, komšije i prijatelje na čast. Bilo je vina, piva i pečenja. Igrala su četiri-pet kola, a toliko je bilo i muzika. Računa se da je crkvenu slavu u Čajetini posećivalo 5.000-6.000 ljudi - stoji u monografiji.

Prvorazredni događaji bile su i preslave (seoske slave) - krstonoše, koje su polazile baš od ove crkve. Tako je o prvom danu Duhova varošica Čajetina sa Očkom gorom i Gornjim Branešcima ostavljala molitvu u brdima nedaleko od Jevremovića kuća, a Mušvete, Golovo i Rudine kod groblja u Vesovićima.

- Posle božje službe pred hramom se formirala litija (krstonoše)... Sveštenik, kmet i drugi ljudi jahali bi na konjima, a za njima su peške išli mladići i deca. Ispred svake kuće u varošici iznošeni su stolovi na kojima su se postavljale razne đakonije i piće. Zatim su krstonoše nastavljale svoj pohod kroz selo, preko livada, kroz voćnjake i dvorišta domaćinstava. Planinke bi iznosile cele karlice sa mlekom. Posle molitve, na mestu na kojem je ona ostavljana, raširilo bi se kolo i nastajao je vašar sa igrankom do duboko u noć - opisuje monografija kako je bilo do 1948, nakon čega domaćinstva preslavljavaju.

Vremenom je crkva i obnavljana i proširivana, a sadašnji zvonik, ozidan namesto drvenog, osveštan je 15. septembra 1963.

- Prema proceni, selo je za trpezu u četiri sofre po 200 duša = 800. Primljeno: 25 zaklanih i pečenih jagnjadi, tri živa i jedna ovca, jedno 1/2 prasadi, 89 kokošaka, 10 ćurki, 253 litra rakije, 20 litara vina, 32 flaše piva, 171 kg hleba, 108 pita, 126 torti - zabeležili su prvi letopisci.

Preživeo je svetoarhangelski hram i socijalizam, imao redovne priložnike i poklonike koji su uredno popisani u knjizi, pa dočekao i da 2001. organizuje versku nastavu u Čajetini, na koju se od 500 osnovaca, kako je zapisao jerej Dragiša Đuričić, 300 njih prijavi.

A tek 2017. došlo je vreme i da se otvori tragična priča o kojoj se ćutalo 72 godine - jama Cerovo u Mušvetama i tu su ubijani četnici jula 1945, koji na dušu idu Čajetincima. Jerej Petar Lazić, koji te godine posta paroh čajetinski, posta jedan od malobrojnih koji sa speleolozima u nju siđe. Bio je 4. novembar - Zadušnice.

- Kosti postradalih skupljene su i odslužen je mali pomen, kako u jami, gde su kosti prelivene vinom, tako i nad jamom - zapisaće Lazić u Drugoj knjizi letopisa, a preneće Karapandžin.

Dve godine kasnije za saparoha Laziću dolazi Milan Mijailović i ovaj crkveni tandem, uz blagoslov episkopa žičkog Justina, počinje ono na šta se čekalo punih 130 godina - oslikavanje hrama. Izvodi ga akademski slikar Goran Pešić, a osim opštih hrišćanskih svetih, prikazani su i mučenici iz minulog veka, među kojima i jasenovački i prebilovački.

- Sve ovo daje jedan savremen ton hramu, a u istoriji domaćeg živopisa ostavlja trag našeg vremena - konstatuje autor monografije.

Prvu svetosavsku akademiju u Čajetini organizuje jerej Lazić 2018, a godinu dana kasnije će, prvi put nakon 1942, u crkvi biti proslavljena i Vrbica. Grade protonamesnici i novi parohijski dom, u kom na Božić 2023. bi prvo okupljanje.

A onda u ovoj, jubilarnoj 135. godini hrama, na Savindan, krug se u neku ruku i zatvara. Na najlepši mogući način. To će videti i svima pokazati tri učenice petog razreda OŠ "Dimitrije Tucović" koje su tog jutra poranile na liturgiju, pre svih. Pri ulasku u pripratu - na mestu na kojem su posmrtni ostaci cerovskih mučenika - zastale su pred ikonama Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogorodice.

- Tada su primetile da ikona Majke Božje na dva mesta mirotoči. Sa oreola Gospoda i iz desnog oka Bogomajke slivalo se miro. Niko osim njih tri nije video ovo božje čudo, jer odraslih u tom momentu u hramu nije bilo i mirotočenje je ubrzo prestalo - svedočanstvo o tome osta i u monografiji.

I tako hram Svetog arhangela Gavrila ponovo posta ono zbog čega i nasta - centar sabiranja, svetinja u kojoj se i najmlađi mole i uče životu u ljubavi i veri. Crkveno zvono danas na službu priziva sve generacije iz kuće, a ceo kraj raduje se, ko nekad, saboru o Aranđelu, kad je porta mala za sve i kad u ove letnje dane odmora, ko pre veka, dolaze naši iz Srbije i sveta...