Potomci Nemanjića živeli kraj najlepših plaža na svetu: Senzacionalno otkriće grobova naslednika srpske dinastije na Barbadosu "Bili su gusari i plaćene ubice"

Na dalekom Barbadosu, među palmama i tropskim rastinjem, nadomak najlepših plaža na svetu, pronašao sam grob jednog od poslednjih poznatih potomaka vizantijskih careva i - Nemanjića! Mom iznenađenju nije bilo kraja dok sam saznavao činjenice iz uzbudljivog života poslednjih izdanaka carske loze - živeli su kao gusari i plaćene ubice, ali u državnoj službi najznačajnijih i najokrutnijih vladara Evrope svog vremena. Veza sa Srbijom zaboravljene istorije otkrile su se preda mnom na dlanu tamo gde sam najmanje očekivao, nadomak plaža, među palmama i poljima šećerne trske dalekog Barbadosa.

Na grobovima podignutim pre nekoliko vekova izniklo je i drveće slične starosti, te razgranalo grančice bez lišća, kao da su se nerazlučivi drveni lavirinti podigli iznad večnih kuća. Najlepši od svih takvih spomenika prirode nad spomenikom ljudske prolaznosti ustremio se u nebo iznad svetog groba. Zbog njega sam se uputio na ovaj kraj Barbadosa, dok su autobusi sa turistima požurili na okolne plaže. Zanimalo me je da više saznam o lavirintima života koji su poslednjeg potomka tako značajnih porodica odvele na drugi kraj sveta da mu kosti ostanu na ekvatoru, da mu grob posećuju uglavnom slučajni prolaznici, koji veoma malo, ako išta i znaju o Vizantiji i o Srbiji. Poželeo sam i da se poklonim carskom potomku i celom jednom vremenu koje je mom narodu podarilo kulturu i veru.

Na grobu piše: „Ovde leži Ferdinand Paleolog, izdanak carske linije poslednjih hrišćanskih careva Grčke, crkvenjak ove parohije od 1655. do 1656, član parohijske uprave tokom dvadeset godina, preminuo 3. oktobra 1678.“

Ferdinand je bio poznat na Barbadosu kao „grčki princ iz Kornvala“, pošto se u ovaj udaljeni kraj doselio iz Engleske.
Turističke brošure retko pominju ovaj grob, a kada to čine, navode da je to jedan od najstarijih sačuvanih grobova na Barbadosu. Za njega sam saznao upornim čitanjem i proučavanjem istorije ovog ostrva. U muzeju Istorijskog društva Barbadosa pronašao sam i ovaj podatak: „Kada se Grčka oslobađala, tokom Grčkog rata za nezavisnost (1821-1829), privremena grčka vlada poslala je delegaciju u Englesku i na Barbados sa molbom da se ispita ima li tamo preživelih naslednika vizantijskih careva... Nadali su se da je možda neko još živ i da bi bio spreman da povede grčki narod u borbu za slobodu.“

U galeriji pogledajte fotografije groba Ferdinanda Paleologa:

Grob najčešće posećuju istoričari i ljubitelji istorije, ali ni oni ne znaju da je Fernandovim žilama strujala i srpska krv. U to sam se uverio pošto sam kraj groba zatekao jednog američkog profesora, sa kojim sam kratko popričao. Paleolozi privlače pažnju turista zato što su bili poslednja i najžilavija dinastija u istoriji Vizantijskog i Rimskog carstva. Vladali su dve stotine godina - od 1259. do 1453. i pada Konstantinopolja.

Poznato je da su Srbi darovali nekoliko princeza Vizantiji, ali da nije bila retkost i da vizantijske princeze završe na srpskom dvoru, kao što je bio slučaj maloletne supruge kralja Milutina Simonide, oslikane na poznatoj fresci u Gračanici. Ali malo ko zna da su poslednji vizantijski carevi Jovan VIII (1425-1448) i Konstantin XI (1449-1453) po majci bili Srbi i da im je maternji jezik bio srpski. Reč je o supruzi vizantijskog cara Manojla Drugog Jeleni Dragaš, ćerki slavnog velmože Konstantina Dragaša Dejanovića. Njena majka je bila ćerka kralja Stefana Dečanskog. Dakle, Jelena je direktni potomak Nemanjića, pa su to i njeni sinovi i njihovi potomci. Štaviše, dvojica poslednjih vizantijskih careva zvala su se po srpskom dedi i deda stricu - Konstantinu Dragašu i Jovanu Dragašu, a poslednji car Konstantin XI Paleolog dodao je svom prezimenu majčino prezime Dragaš. Poginuo je tokom pada Carigrada 1453. godine, ispoljivši veliku hrabrost, pa je proglašen za svetitelja. U Grčkoj ga smatraju besmrtnim carem, koji će se kad-tad vratiti na zemlju. Njegovo herojstvo doprinelo je veličanstvenom kraju jedne od najslavnijih imperija u istoriji čovečanstva.

Konstantin nije imao naslednika, ali ih je imao njegov rođeni brat Toma. Tako tvrdi natpis na grobu Teodora Paleologa (1560-1636) u južnoj Engleskoj, na počasnom mestu, pored oltara, gde su izričito navedeni muški preci koji ga dele od poslednjih vizantijskih careva. Međutim, istoričari nisu uspeli da pronađu podatke o Tominom najmlađem sinu Jovanu, preko kog ova porodica vuče svoje poreklo. Stručnjaci koji zastupaju stav da je natpis na grobu istinit ističu da se za ovu lozu zna da je u Englesku stigla iz malog italijanskog mesta, gde je živeo brat poslednjeg vizantijskog cara Toma, te da ova loza u više generacija javno predstavlja svoje poreklo, što niko od savremenika nije osporio, iako je u to doba postojalo mnogo legitimnih naslednika carske loze po raznim pobočnim linijama. To što Jovan još uvek nije pronađen u istorijskim izvorima, ne znači da se podaci o njemu ne skrivaju u prašnjavim arhivima i među zaboravljenim muzejskim eksponatima.

Mesto hodočašća

Teodorovo večno počivalište mesto je grčkog hodočašća, pa su nad grobom vršena pravoslavna bogosluženja, a grob su posećivali članovi grčke kraljevske porodice, kao i kraljica Elizabeta II sa princom Filipom (koji takođe pripada grčkoj kraljevskoj porodici), što je zabeleženo u turističkom vodiču Kornvala.

Ako grčka crkva i engleska kraljica ne sumnjaju u njihovo poreklo - ne bih ni ja.

Profesor Ljubomir Maksimović, sekretar Odeljenja istorijskih nauka SANU, jedan od najznačajnijih i najuglednijih srpskih vizantologa, kaže:

- Paleolozi su se posle pada Carigrada rasuli po Evropi, a mnogo ih je završilo u Italiji. Mi ne znamo koliko su imali naslednika i koliko ih je danas još uvek živo, a to ne znamo ni za Nemanjiće. Ukoliko je tačan natpis na grobu Teodora Paleologa u Engleskoj, onda bi članovi ove porodice zaista mogli biti i daleki potomci Nemanjića.

Zaintrigirao me je burni život dalekih potomaka naše i vizantijske carske loze.

Teodor je bio profesionalni vojnik i plaćenik zadužen da pronađe i života liši osuđene izdajnike. Prvi put se pominje u italijanskim arhivima, da bi zatim ratovao i obavljao mračne poslove širom Evrope, za najpoznatije i najnemilosrdnije vladare svog vremena. O njegovim neobičnim poslovnim angažmanima postoji pregršt istorijskih dokaza. Sačuvana su čak i pisma poslodavaca koji preporučuju njegove (ubistvene) usluge.

Sudbina ga je vodila od Holandije, gde je radio za vladare čije su sprave za mučenje danas glavni eksponati u Muzejima torture, preko Francuske do Engleske - gde je stigao bežeći od ruke pravde i osvetnika. Tu je stupio u službu jednog od najomraženijih i najbrutalnijih aristokrata u istoriji Velike Britanije, erla Henrija Klintona, poznatog po otmicama, iznudama, ubistvima i podmetanjima požara, čija (ne)dela su doprinela da grofoviju kojom je upravljao napusti većina stanovnika. Teodor se najduže zadržao u službi kod Klintona i, uprkos burnom životu, preminuo prirodnom smrću u dubokoj starosti.

Plemeniti rod

Teodor je arhetip avanturiste, vagabunda kraljevske krvi, pa je česta tema i u književnim delima - o njemu je napisano nekoliko romana, pa čak i jedan triler. Bio je srčan čovek, visokog stasa. U starosti je nosio dugu belu bradu. Imao je šestoro ili sedmoro dece, ali mu je, izgleda, unuka podario samo sin Ferdinand, koji je sa bratom Jovanom sreću potražio na dalekom Barbadosu, gde su živeli rođaci njihove majke.

Spomenik Teodorovom sinu Ferdinandu, sa natpisom pred kojim stojim, podignut je pokraj stare grobnice 1906. godine. Međutim, godina smrti nije tačna. Davne 1819. uragan je razorio groblje na kojem su bile njegove kosti. Pronašli su ih u velikom olovnom kovčegu sa nogama okrenutim istoku, što znači da je ispoštovan običaj sahranjivanja u pravoslavlju. Svedoci su ostavili belešku da su skelet zatekli u perfektnom stanju, da su prisutni bili iznenađeni visinom tog čoveka, ali i celokupnom opremom sanduka, pa su zabeležili da je preminuli uživao visok status među meštanima i bio plemenitog roda. Kovčeg je otvoren još jedanput, 3. maja 1844. godine, kada su kosti potopljene u živi kreč, što se u to doba često radilo da bi se tkivo do kraja raspalo i suzbilo širenje zaraze.

Viktor Lazić

Drugi deo priče o Paleolozima i njihovim potomcima pročitajte sutra!

Bonus video: "Nemanjići su postavili moralne kriterijume celom Zapadu"