AUTOMOBLISITA DUŠAN BORKOVIĆ PROGOVORIO O STRAVIČNOJ NESREĆI - Mislio da je završio karijeru, sekunde prolazile bez spasa "Kaciga me gušila, niko nije dolazio."
U emisiji "Puls Srbije vikend" otovrila se priča o ljudima koji sanjaju visoko i ne pitaju koliko košta, već koliko daleko mogu da idu. U fokusu razgovora bio je legendarni Feliks Baumgartner, čovek koji je 2012. godine skočio s ruba svemira i dotakao večnost, ali i svi oni koji se svakodnevno suočavaju s granicama mogućeg i prelaze ih.
Feliks Baumgartner je tokom svih svojih podviga u džepu nosio ikonu iz srpskog manastira, što su komentarisali gosti emisije novinar Dejan Anđus, automobilista Dušan Borković i psiholog Nađa Tulić.
Dejan Anđus je uporedio Baumgartnerov slučaj sa paradoksima u istoriji:
- Kao Jurij Gagarin, kosmonaut, pa pogine u običnoj avionskoj nesreći. Mnogi vozači Formule 1 takođe ginu ne na stazi, već u svakodnevnim situacijama - rekao je, te dodao:
- Feliks postaje Srbin pravoslavac u tim ekstremnim sportovima. Nešto ima tu istorijski.
Dušan Borković govorio je o sopstvenim iskustvima iz sveta ekstremne brzine. Na pitanje da li prelazi 200 kilometara na sat, odgovorio je:
- Kako da ne... I 250, 260, pa i 270 između zidova na uličnim stazama kao u Makau. Imao sam prošle nedelje tri mini udesa.
Govoreći o ekstremnim sudbinama sportista, podsetio je na Kolina Mekreja i Nikija Hajdena koji su preživeli desetine udesa u profesionalnim uslovima, ali poginuli u svakodnevnim okolnostima.
Na pitanje zašto društvo glorifikuje junake dok pomeraju granice, a sputava ih kada to pokušaju, Borković je odgovorio da jeste osetio taj paradoks:
- Veličamo sportiste kad pobeđuju, ali kad nešto ne ide, podmećemo im nogu. To se dešava i meni, Đokoviću... Neki navijaju protiv reprezentacije jer ja kažem da je predsednik dobar.
Nađa Tulić pohvalila je reči "Vera u nemoguće", rekavši da nemoguće ne postoji, kao i da vera zaista može da pomera granice. Međutim, upozorila je:
- Postavlja se pitanje gde je granica u nepostavljanju granica?
Objasnila je kako upravo trivijalne stvari često donesu kobne greške jer tada pada fokus koji inače postoji kod velikih podviga.
Takođe je istakla da je važno razdvojiti umetnika, sportistu ili vrhunskog profesionalca od njegovih privatnih stavova i života:
- Generalizacija je veliki problem u našem društvu. Ne možemo zaključivati o celom čoveku samo na osnovu jedne uloge koju obavlja.
Dušan Borković podelio je priču o prvoj teškoj povredi sa devet godina, kada je tokom kartinga polomio obe ruke:
- Mislio sam da umirem. Niko ne dolazi 30 sekundi, gušila me kaciga, mislio sam da sam završio karijeru. Kad su me otkopčali, bio sam sav polomljen.
Iako je prošao i kroz opekotine trećeg stepena i skoro izgubio ruku, uvek se vraćao sportu:
- Međutim, imao sam drugu povredu. Bilo je bombardovanje 1999. godine. Završila se trka, a točak mi uhvati ruku. Kod nas sportista ekstremnih sportova to samo stvori novu želju.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
