"Skočio sam u vodu da me sestra slika. U sledećem trenutku otvorio sam oči i počeo je pakao" Stefan otišao na letovanje i doživeo užas: Sada se bori da prohoda

Odlučio sam da skočim kako bi me sestra uslikala. Stavio sam ruke iznad glave, skočio i... Otvorio sam oči, nisam mogao da pomerim ništa, plutao sam u vodi. Kao da sanjam... Ostajem bez daha i počinjem da se davim!

- U tom letovalištu smo boravili više puta i poznato mi je mesto što se tiče skokova. Ne sećam se da sam udario u dno. Počeo sam da se davim i nisam mogao da izronim, samo sam mogao glavom da mrdam ne bi li neko primetio da nešto nije u redu. Sestra je prvo mislila da ronim. Videla je da ne izlazim iz vode i čoveku koji je ušao u more pokazala gde sam. Prišao je. Podigao me i pitao da li sam dobro.Nisam znao šta da mu kažem niti šta se dešava. Nisam mogao da se pomerim, vukao me po vodi, ostavio na obali da plutam, samo mi je glava bila na pesku kako se ne bih pomerao dok ne dođe Hitna pomoć.

Stigli su i Stefanovi roditelji i Hitna pomoć, stavili su mu kragnu i odvezli ga za Solun. Imao je visoku temperaturu. Odrađena mu je magnetna rezonanca. Doktorka je ponudila operaciju, ali i opciju da se narednog dana vrati u Beograd i da ga ovde operišu.

- Sve je bilo haotično, doktori oko vas trče, a vi nemate pojma šta se dešava. Nakon što su u bolnicu stigli i moji roditelji, rekli su da je nastupila kvadriplegija jer sam navodno polomio vrat udarivši o dno mora. Ja dan-danas ne znam šta se tačno desilo. Doktorka je rekla da za ruke garantuje da će se osećaj povratiti nakon operacije, ali da za noge nije sigurna, te da će znati više kada me otvori - priča ovaj mladić koji je godinu dana nakon nezgode upisao IT gimnaziju.

Obezbedili su prevoz i odlučili da se vrate u Beograd. Prognoza lekara u prestonici je bila nešto drugačija, tačnije, rekli su da nema potrebe za operacijom i stavili mu halo-trakciju, koju je nosio 35 dana.

- To nije vratilo pršljen na mesto jer nije bila kompletna povreda. Ja sam nagnječio i prikleštio kičmenu moždinu. Samo sam glavu mogao da pomerim. Usledila je rehabilitacija u Sokobanjskoj i polako je počeo osećaj u rukama da se vraća. Ramena i biceps sam mogao da pomerim i vežbama ojačavao. Išlo je finim tokom šest meseci i otpustili su me.

Nastavio je kod kuće s vežbama, ali se napredak usporio. Pet godina nakon povrede odlazi na jednu privatnu kliniku, gde je ponovo odrađena magnetna rezonanca. Doktor mu je saopštio da je odmah nakon nesreće trebalo da bude operisan i da se pršljen nije vratio na mesto, kao i da je kičmena moždina još uvek prignječena.

- Operisan sam 2020. godine. Kako su sklonili taj pršljen - cirkulacija se ubrzala, a pet godina je bila usporena. Nastavio sam da vežbam. Verujem da ću jednog dana stati na noge, ali to ne može vežbama da se vrati. Ruke i glavu mogu da pokrećem. Pokretljivost nogu se nije vratila, ali blagi grubi osećaj jeste. Recimo, osećam dodir, ali ne mogu da razlikujem da li je toplo ili hladno.

Lek koji se ispituje u Čikagu bi mogao da otkloni taj problem:

- Oni blokira lučenje proteina koji ne da nervima da se prespajaju. To je moja sledeća stanica!