"Anđeli moji, hajde da letimo" rekla je Ljubica Bulut i skočila u jamu sa 3 dece pred ustaškim bajonetima: Na mestu užasa Gospa - molitva naslednika dželata?

"Anđeli moji, hajde da letimo", rekla je Ljubica Bulut (27), koja je u naručju držala ćerku Milenu od godinu dana, sinove Miladina (5) i Milenka (7) i zajedno s njima sama skočila u jamu Golubinka pred ustaškim bajonetima. Više od 500 žena i dece iz Prebilovaca skončalo je ovde u jednom danu! Zločin bez presedana! A ova jama u selu Šurmanci nadomak Čapljine danas je samo gomila kamenja, neprimetna, ne možeš je naći bez dobrog vodiča.

Na ovom putu prođoše nevine duše, stradalnici. Imamo najboljeg vodiča - Aleksu Dragićevića, tihog momka iz Prebilovaca, crkvenjaka Hrama Vaskrsenja Gospodnjeg, gde su i mošti Svetih mučenika prebilovačkih i ostalih hercegovačkih. Na put kojim nikom ko imalo empatije ima nije lako ići, onom do stratišta, krećemo odakle su i nevine žrtve silom odvedene tog 4. avgusta 1941. Od tada škole "Sveti kralj Milutin", danas Doma kulture. Škole u kojoj su silovali devojčice, a majke su morale da ih drže. Škole u kojoj su dečje glave ustaše razbijale o zid. Iritirao ih je plač mališana. Ispraćaju nas slike nevinih iz vremena pre rata, kad je selo bilo puno života i naroda. 

Upekla zvezda, živa u hladu meri 44 stepena. Vrelo je bilo i tad kad su sve što su zatekli, a mahom su to žene i deca, ustaše poterale peške iz sela. Muški u snazi bili su skriveni u brdima, znalo se da stižu ustaše. Ali nisu se nadali da će nejač da ubijaju. Posle dva kilometra stižu do starog mosta na Bregavi. Stajemo na njemu. Lep, obnovljen, rustičan, iz turskog doba. Dole reka, okolo zelenilo. Milina. Od koje te podilaze žmarci.

- Jednu grupu vode u silos u Tasovčiće (sad predgrađe Čapljine), a sutradan drugu u Čapljinu, gde više od 500 dece i njihovih majki, pa i ponekog muškog, zatvaraju u šest stočnih vagona na železničkoj stanici. Neke žene ubijaju i u samoj Čapljini, pa i trudnicu Milevu Ekmečić. Dana 6. avgusta prevoze ih do železničke stanice u Šurmacima - priča nam Aleksa dok idemo put Čapljine, tri kilometra dalje.

Čapljina - iznenađeni smo kako je sređeno i lepo mesto. U centru u to ratno doba beše železnička stanica. Više je nema. Nastavljamo putem, uz prugu. I baš prolazi teretni voz. Kakva slučajnost. Jeza nas hvata. Dalje seoskim putem, pa levo šiblje dokle može. A onda peške. Ne zadugo. Krš i i samo krš. Zrikavci i požutela trava. I ona - Golubinka. Nevidljiva, skrivena. Duboka 120 metara. Bezdno koje je odnelo selo, nevine duše. Zatrpano gomilom kamenja. I poneko parče betona, ostalo od te 1990, kad Srbi otvoriše svoje jame.

- Iz Šurmanaca po tolikoj vrućini i uzbrdo nagnali su ih peške. Do same jame vodili su ih u grupama od 10 do 15 i žive u nju bacali. Čak i kod same jame ustaše su birale neke devojke, silovale, pa tek onda ubijale. Imamo svedočenja da su neka deca plakala i molila: "Čiko, nemoj me ubiti", ali nije bilo spasa. Čak su ih i bacali u vazduh, pa dočekivali na bajonete uz reči: "Gledaj kako se Srpče lepo vrti", i s bajoneta bacali u jamu. U jednom danu ubijeno je više od 500 žena i dece, kojih je bilo 284 do 15 godina starosti - govori Aleksa, te dodaje da su na dnu Golubinke već bili Srbi iz okoline Sarajeva, ubijani tokom vidovdanskog pokolja.

- Po svedočenju muslimana Tikveša, koji su živeli u blizini, znamo da ta deca i žene nisu odmah umirali, jer su padali jedni po drugima. To je bio tup udar telo o telo. Imali su lomove, bolove, ali nisu odmah izdahnuli. Čitavo posle podne 6. avgusta čuli su se krici iz jame, pa su ustaše došle 7. avgusta, bacile nekoliko bombi i nabacale kamenja. Jama je 7. avgusta utihnula. Više se niko nije čuo. Iz jame Golubinke niko se nije spasao.

Beli se kamen, sunce prži, ništa se ne vidi. Jedva se primećuje omanja katolička relikvija - Gospa koja u naručju drži Isusa. U samoj blizini je Međugorje. Katoličko svetilište od 1981, kad dvoje dece ustvrdiše da im se prikaza Gospa.

- Ima sedam-osam godina da tu stoji. Primećivao sam i krunicu (katolička brojanica). Pretpostavljam da katolici dolaze na molitvu, samo ne znam da li da se pokaju ili baš žele da pripišu sebi to kao svetilište. Nikad nikoga nisam zatekao - veli, pa nastavlja:

- Čak je jedna katolikinja, rodom iz Hercegovine, došla pre u crkvu u Prebilovce i rekla da zna šta se desilo u okolini Međugorja. Ona pojavljivanje Gospe povezuje sa našim mučenicima. Želela je i na jamu, odveo sam je. Ovde se molila na svoj način. Potom je dovodila i tamnopute katolike iz Ruande, ona sama im je pričala o zločinu nad Prebilovčanima. Ubeđena je da ta njihova Gospa ima veze sa Gospom od Gvadalupe, koja se pojavila u blizini Meksika, jer su i tamo bila velika stradanja. Za tu vezu nije naišla na razumevanje kod svojih sveštenika.

Dolazio je, kazuje, i momak iz okoline, koji je obilazio sva stratišta za vreme njihove Korizme, velikog posta.

- Nosio je krst, Hristovo raspeće. Pričao sam i sa sveštenikom i vladikom šta da radim u slučaju da dođu katolici. Rekli su da slobodno uđu u crkvu. Pustio sam ga da dođe.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.