Jovanka dva puta pobegla od ustaškog noža, sa svojim Milanom izrodila šestoro dece, a on čupao infuzuje da bi umro odmah za njom
Zajedno se rodismo. Od djetinjstva ljubav vodismo. Zajedno šestoro djece rodismo. Ti, najlepša ženo, za tebe sam se rodio, za tebe živim i za tebe ću umrijeti - najlepši je epitaf. Pred kojim zadivljen stojiš. A još kad znaš na kakvom je mestu, u selu koje strada ko niko. A opet ljubav Jovanke i Milana pobedi sve. I opsta. Izmače Jovanka dva puta ustaškom nožu. A kad umre, u dubokoj starosti, njen Milan odbi i kap vode da uzme, da bi pošao za svojom voljenom. I ode. Bez nje mu života nije bilo.
Na groblju gde svaka spomen-ploča ima upisane i one u nizu kojima je ista godina smrti - 1941, štrči dugovečni par i neobični natpis, koji te tera da vidiš priču iza slika i epitafa. A ona je neverovatna. Priča o sudbini, ljudskosti u nama, koja nema i nikad neće imati veze ni s verom ni s nacijom, ali i zlu o ljudima, i na početku i kraju - o ljubavi, koja je zaista iznad svega.
Prebilovci. U jednom danu tog neprebolnog 6. avgusta 1941. ustaše žive u jamu baciše više od 500 žena i dece. Rana koja ne zarasta. Rana o kojoj se moralo ćutati u državi "bratstva i jedinstva". U kojoj je 1948. rođena i Stoja, kao treće od šestoro dete Jovanke i Milana Buluta.
- Uvek sam se bunila što mi je ime Stoja, nije mi se sviđalo. I tata mi obeća da će mi, kad napunim 15 godina i budem dovoljno zrela, reći. Napunim ja 15, a tata će: "Moja majka Stoja je s pet mojih sestara - Milom, Marom, Darom, Bojanom i Dostanom - bačena u jamu. Dao sam ti ime moje majke." Od tada ga s ponosom nosim - priča za Kurir Stoja Bulut Vukašinović, koja svaki slobodan tren koristi da iz Novog Sada, gde se udade još pre 53 godine, ode u rodne Prebilovce.
Odavde su joj oba roditelja. Majka iz kuće Rista Medića.
- Bila je plačljiva beba, pa ju je Milan, sa svoje četiri godine, ljuljao u kolevci. Verovatno su znali da su jedno drugom suđeni - osmehuje se Stoja.
Tek je Jovanki bilo 20 leta kad dođe '41, koja će zanavek promeniti sve. Milan služi vojsku, u mornarici, na Crnogorskom primorju. Na Blagu Mariju, 4. avgusta, ustaše upadaju u selo. Škola je poprište mučenja, silovanja, zločina. I polazna tačka svega živog što ustaše zatekoše, a beše tu sve sama nejač, na put bez povratka - jamu Golubinku u Šurmancima.
- Ustaša Ante Đevenica silovao je maminu sestru Đuku od 17 godina 5. avgusta, isekao na komade i bacio u Neretvu. A nju s dvojicom naoružanih ustaša poslao u Bregavu, na bunar da donese hladne vode. I rekao im da je ne smeju silovati jer će on to učiniti. Bila je krupna, visoka, jako lepa, crna kosa, plave oči. Spustila je burilo u vodu, a ta dvojica su sela pod Ekmečića smokvu, na dva metra od bunara, da zaviju škiju (cigarete) u ćat (papirić) i odložila puške. Ona koristi priliku da kroz vinograde pobegne u brda, iznad Prebilovaca - priča, pa nastavlja:
- Odatle je 5. avgusta predveče videla da su sve ukrcali u kamione i odvezli u Čapljinu. Kad su otišle ustaše, sišla je u selo. Zaklanu decu u školi, njihova okačena creva videla je svojim očima. I to mi je ispričala tek pola godine pre smrti. Sve mi je ispričala. Tako da ne stoji priča mlađih da to nije tačno.
Jovankina sestra Draginja imala je osam i po godina.
- Ustaše su je vezale za murvu (dud) i polile vrelom vodom jer im nije rekla gde su Prebilovčani. A nije ni znala. Muškarci su pobegli u brda pre napada ustaša, nisu se nadali da će žene i decu dirati, jer to nisu radili ni u susednim Klepcima, gde su sve muškarce pobacali u jamu. Pred Draginjom su ustaše zaklale dečake Milorada (5) i Branka Medića (7), nakon čega ona dobija epilepsiju. I divna žena, muslimanka Nefa Šoše, iz jednog od tri muslimanska katuna sa obronaka Prebilovaca, koja je s nama stalno nizala duvan, a s kojom je Draginja čuvala ovce, čula je njenu vrisku. Došla je, odvezala je i stavila joj loj i vunu na rane, pa nju ostavila na šišu (tavan) Medića kuće. Tu ju je moja majka i našla, treći dan. A onda u školi videla užas - kazuje Stoja te dodaje da su s Nefom bili prijatelji do kraja života.
Majka Zorka već im je bila bačena u jamu. A njih će, na tom tavanu, spasti ono što nas deli na ljude i neljude.
- Nakon desetak dana ustaše su prebirale po kućama, pa taj glavni naredi da se popnu merdevinama i vide ima li ko na našoj šiši. I Pero Beno s Hotnja, čija je njiva bila blizu naše u Bregavi i koji je poznavao moju majku, kad se popeo gore i video njih dve, reče onom glavnom: "Ovde nema nikoga".
Sestre potom beže u planinu Crnoglav, gde je bio katun i stoka njihovog imućnog oca. Tu ih je i našao Milan Bulut, koji je s Luštice, gde je služio vojsku, došao peške u Prebilovce. S dve puške koje uze iz kasarne u Meljinama, s kutijom metaka.
Draginja Medić
Preživela '41, zaklali je '92.
I ime Draginje Medić ostaće upisano na posebnom mestu u istoriji Prebilovaca. I ujedno beščašća i zločina. Izbegla je nož '41, dočekao ju je '92.
Nije se udavala. Ostala je u rodnom selu. Pa i kada su se svi Srbi pokupili početkom juna '92. pred naletom hrvatske vojske. Sama i bespomoćna žena od 60 godina bila im je meta.
- Tog 7. juna '92. godine zaklali su je pred kućom i leš ostavili pred grobljem. To znamo jer je moj brat Risto dobio video-kasetu od Hrvata na kojoj se vidi njen leš pred kapijom groblja. Ne znamo gde su joj kosti, jer se njeno telo nikad nije pojavilo na razmenama. Želja mi je da pronađem tetkine ostatke i dostojno ih sahranim u već napravljenu grobnicu - kaže Stoja.
- Kad su se našli u Crnoglavu, više se nisu razdvajali. I dobili su prvo dete u tom nagorelom ceru (hrastu), izdubljenom od pada granate. Tu im se, u Dijelima, rodilo prvo dete 28. jula '42 - moj brat Mile. Kamenom su pupak presekli. Jela je razno korenje da bi imala mleko da ga doji - govori Stoja, te veli da je otac '45. morao da dosluži mornaricu, kad dobija i drugo dete, ćerku Milevu.
Koliko je voleo svoju Jovanku, Milan je to pokazao i u mermeru decenijama pre njihove smrti. Koji su mu sinovi Mile, Risto i Branislav obnovili posle novog rata, jer je hrvatska vojska u naletu divljaštva juna '92. zapalila celo selo, minirala crkvu s tek izvađenim kostima mučenika iz jama i devastirala groblje. Pa i Jovankin i Milanov već napravljeni nadgrobni spomenik.
- Taj nadgrobni spomenik otac je podigao pre 60, možda i više godina. Kao da je njime i predvideo sopstvenu smrt jer je napisao i "za tebe ću umreti". Majka je preminula 5. decembra 2004. u Trebinju, a otac posle njene smrti on nije hteo ni kap vode ni hranu da uzme. Davali su mu infuzije, sve je čupao i umro na Božić, 7. januara 2005. godine, 32 dana posle nje. Nije hteo da živi bez nje. I odneli smo ga i sahranili kod njegove Jovanke u Prebilovce - kaže Stoja, a ne verujem...
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
SUTRA: Priča o Slavici
· Reaguj