Sve je bilo savršeno, a onda je sestra uletela i počela da viče! Aleksandra ispričala bolno iskustvo sa porođaja: "Tresla sam se kao prut, zašto ne plače?!"

Te noći Aleksandra je mislila da će svoju bebu brzo držati u naručju. Sve je krenulo savršeno, a onda - šok, skamenjenost, neverovatan strah... Vreme je stalo. Lekari su trčali oko nje, a ona je zatvorila oči i počela da se moli.

- Te večeri kada si došao na svet, bio je treći odlazak u bolnicu. "Treća sreća kada su rekli: "Gospođo, ostajete, čestitamo!".

I sve je bilo savršeno, priseća se. Kontrakcije su bile dobre, epidural delovao. U hodniku - cela porodica. Ona i suprug čekali su trenutak da upoznaju sina.

- Bili smo presrećni što ćemo te napokon upoznati. Sve je bilo tako mirno i tako divno ćekajuci te.

Ali mir je trajao kratko.

- Uleće sestra i viče: "Crveni kod, crveni kod"! U toj sekundi šaljem poruku suprugu, a on već na vratima. Kažem: "Nešto nije u redu. Strah mi je već uzeo telo.

U sobi je odjednom bilo desetak ljudi. Premeštali su je, pripremali, a ona i muž - ćutali. Prestravljeni. Tek reči jedne sestre razbile su tišinu:

"Morate na hitan carski rez. Beba neće da se spusti. Nema kiseonika".

"Iste milisekunde, ja sam se izgubila. Pripremaju me, telo se već trese od straha - ne za sebe, već naravno, za njega. Tada je suprug prvi put video strah u mojim očima. Nije znao šta da mi kaže. Telo mi je doživelo šok, tresla sam se kao prut. Ne znajući kako da smirim sebe, hvatam ga za ruku, zatvaram oči i počinjem molitvu. To je bio jedini način. Više puta dok se nisam smirila.

Samo nekoliko minuta kasnije - sala je bila spremna. Rez. Hitna intervencija. I onda - glas.

"Čuh vreme rođenja moga sina i beše mi lakše. Zaplakao je! Olakšanje... Plakao je, plakao..."

Nije imala "zlatni trenutak" na grudima. Umesto toga, doneli su joj ga obučenog, sa kapicom.

- Iste sekunde plač je prestao. Pitam: "Zašto ne plače više?". Sestra kaže: "Gospođo, čuje vaš glas". Zahvalih bogu i prva pomisao bila je - Kako si lep".

Njeno telo je posustajalo. Osećala je slabost, padala u nesvest.

"Nisam dobro, nisam dobro", govorim. Imala sam osećaj da mi srce staje. Pomislih - neka mi je on dobro, ja kako budem".

Jedna injekcija vratila ju je u život.

- Sledeća scena - budim se, peru me. Čiste. Celo telo. Tada nailazi doktor da kaže da je sve dobro prošlo, ali da se desila mala nezgodica - da su ga rasekli. Sva ošamućena mislim da tog momenta nisam ni mogla da shvatim sta mi je rekao.

Tek kasnije je čula - u žurbi da ga izvuku, skalpel je zakačio lice njenog sina. Žurilo se, nije bilo vremena za razmišljanje. Cilj je bio samo da se što pre izvuče iz stomaka jer više nije imao kiseonika.

- Ali kada je suprug ušao sa njim, mojoj sreći nije bilo kraja. Videh ga i -zaspah.

Probudila se u sobi. Beba je bila pored nje.

- Gledam ga... Pomislih - bitno je da si ti meni došao živ i zdrav - kaže Aleksandra završavajući svoju priču rečima koje odzvanjaju:

- Nikada ne prestajte da se molite, jer molitva je čudo. Hvala ti, bože, na svemu!