SRĐAN FRANKFURT ZAMENIO OBRONCIMA KOPAONIKA Posle 42 godine odlučio da se vrati u domovinu i kaže NE KAJE SE! "Sad ne mogu da zamislim život bez moje Srbije!"
"Radio sam razne poslove. Učio sam više zanata, završio za stolara, varioca, trgovca. Radio sam i kao menadžer u jednoj nemačkoj firmi, ali mi je u jednom trenutku postalo jasno da se sve to radi za bolji auto, bolju garderobu, više novaca, i shvatio sam da to nije ono za čim težim. Za razliku od mojih roditelja koji su u Nemačku otišli iz bede želeći da steknu kapital, ja više nisam mogao sebe da vidim u tome. Pogotovu što su moji roditelji ovde napravili kuće i što sam rastao i dolazio ovde sa osećajem da imam nešto i da ne moram dvostruko da stičem i pravim više od toga. Sada ne mogu da zamislim život van moje Srbije", ovim rečima Srđan Milanović objašnjava zašto se i kako vratio u Srbiju nakon 42 godine provedene u Nemačkoj.
Naime, Srđan Milanović od 2014. godine sa suprugom živi u Višeselu, kod Blaca — odakle su mu roditelji — na obroncima Kopanika, nakon što se posle 42 godine vratio iz Frankfurta. Imaju i dvoje dece. Odmah dodaje i da se nije pokajao zbog povratka, ali kaže da je teško napraviti "rez" i "preći" sa jednih na druge navike. Ipak, naglašava da je u rodno selo svojih roditelja i predaka koji su se tu doselili sa severa Kosova i Metohije, došao pun entuzijazma i elana... Sa suprugom Anom, takođe rođenom u Nemačkoj, a poreklom iz okoline Smedereva, sinom Damjanom od dve i po godine i ćerkom Sofijom od pet meseci, Srđan gradi novi drugačiji život...
- Samim tim što živimo u kući lepše je nego što je bilo u stanu. Imamo više prostora, okućnicu, a mene posebno ispunjava što sam ovde pored posla uspeo da ispunim i san da uzgajam konje - dodaje Srđan.
Na livadi kroz stabla jabuka — dva konja i magare — ljubav prema konjima oduvek je, kaže, postojala.
- Dolazeći u ovo svoje selo, rastao sam na sa pričama o Kosovskom boju i onim o Damjanu i njegovom konju Zelenku. Nekako mi se još kao dečaku to predanje o Damjanu kojem zbog mladosti nisu dozvolili da pođe u boj, urezalo u misli i pamćenje. Uvek sam zamišljao kako je on tako ljut, ipak, sa svojim Zelenkom galopirajući odjurio u Boj na Kosovo. I oduvek mi je nekako bilo jasno da ću imati decu i da ću sinu dati ime Damjan - nastavlja priču Srđan, preduzimljiv i vredan čovek koji se od povratka u Nemačkoj bavi poljoprivredom i voćarstvom.
On i supruga rade istovremeno, putem interneta, i za strane firme tako da imaju prihoda, a Srđan pre svega ima vremena za hobi i bavljenje konjima.
- Kada sam se vratio kupio sam kobilu Donu koja se oždrebila, a potom i pastuva. Dona je potom nastavila svojim putem, a ja sam kasnije imao i po šest konja, ali se moja mala ergela sada svela na dva konja i magarca. Ali, sa prijateljima u obližnjim selima imamo desetak konja pa se družimo, učimo decu da jašu - pojašnjava Srđan i dodaje:
- Nema cenu, na primer, to što sam prethodnog dana jahao četiri sata po obroncima Kopaonika i brao divlje kruške...
- Ljubav prema konjima pokušao sam da prenesem na suprugu ali je ona previše strašiva za to i boji se, a za konje, ipak, treba malo više hrabrosti... No, sina Damjana već učim da jaše - priča nam, a mi smo se u to i uverili jer dečačić nije želeo da siđe sa konja ni posle fotografisanja.
Potpuno je se, veli, navikao na život na selu.
- Život bez konja više ne bih mogao da zamislim. I ako jednoga dana ne budem mogao više da ih jašem, moći ću da se vozim u kočijama - uz osmeh zaključuje Srđan.
Kurir.rs/Novosti
