"Dobar dan, ja sam Dejan koji je nestao pre godinu dana!" Pozvao Kurir kada se vratio: "Bog me sklonio"! Nestvarna priča Zemunca za kojim se svuda tragalo

Dejan Ilić (56) iz Zemuna izašao je iz kuće jedne avgustovske večeri i nestao. Nije poneo ništa osim ključeva. Prošao je most, zaspao na odbačenom dvosedu pored puta i od tada ga niko nije video - punih godinu dana.

Za Dejanom je tragala i policija...

- Izašao sam iz kuće to veče nešto pre ponoći. Nesvesno sam prešao Pupinov most, kao da me je nešto sklanjalo! Niko mi nije nedostajao, želeo sam da prvo izborim sa samim sobom, a borba sa samim sobom je najteža borba! Saznao sam da se za mnom traga tek oko Nove godine, a brata sam prvi put video nakon godinu dana! - ovim rečima počinje priču za Kurir Dejan Ilić (56) iz Zemuna, poznatiji kao Don Rosi, čiji nestanak je prijavljen policiji 11. avgusta 2024. godine.

Njegov brat, ali i drugi prijatelji, molili su za pomoć da se Dejan pronađe. Dejan se našao i na zvaničnom registru na sajtu "Nestali Srbija". a porodica nije mogla ni da nasluti njegov nestanak.

U razgovoru za Kurir Dejan ističe da je "kap izlila more, a ne čašu", te da ga je "talas odneo u prirodu".

- Izašao sam to veče iz kuće, poneo sam samo ključeve od stana. Prešao sam Pupinov most, seo na neki dvosed što su ljudi izbacili, tu zaspao i prenoćio. Napušten pas mi je lizao ruku i probudio me. Inače, pet godina sam vozio kamion, to jutro je trebalo da imam turu, Bog me sklonio da ne budem za volanom da ne poginem. Sklonila me viša sila - priča Dejan za Kurir i nastavlja:

- Ustao sam, video levo šumu, a desno kozaru. Otišao sam levo, posle 200 metara sam se rasplakao, pitao sam sebe šta mi je. Ja sam sve to radio polusvesno. Sklonio sam se u prirodu. Tumarao sam tuda nekih dva i po meseca. Spavao gde sam stigao, tu ima i deponije, sednem na panj, na travu, fotelju.. Jeo sam iz kante, bio neokupan, to ništa nije sramota. Potom sam sreo jednog čoveka, sa kojom sam se u međuvremenu sprijateljio, i on me je pozvao da dođem kod njega da čuvam kuću, koja nije ni njegova, već od firme za koju je radio - priseća se Dejan.

Taj čovek mu je kupio hleb, duvan, hranu. Čim je ušao u tu kuću, na stolu je ugledao Bibliju.

- Čitao sam Bibliju narednih osam meseci. To je leva obala Dunava u blizini Kovilova. Čovek me je posećivao redovno, donosio sve što mi je potrebno. Da se za mnom traga saznao sam slučajno oko Nove godine, dao mi je telefon da igram igrice, a video sam vest o nestanku na portalima. Taj prijatelj me je upitao: "Kada misliš da ostvariš kontakt sa bratom?" Rekao sam kada se uzidignem i sredim sam sa sobom - priča sagovornik Kurira.

Bratu je poručio preko prijatelja da ne dolazi dok ga ne pozove. Iako se za njim tragalo, niko ga nije prepoznao, a sretali su ga mnogi ljudi koji su mu donosili potrepštine.

- Ništa nisam krio, ali me niko nije prepoznao. Nekima sam rekao i sam, ali sam ih zamolio da ne prijavljuju jer mi je potrebno bilo da se sredim i isplivam na površinu. Prija mi priroda, molio sam se Bogu da me vrati u kolosek i danas sam mu zahvalan. Životna želja mi je bila da pročitam Bibliju i ispunila se. Ovo ovde mi je vratilo veru i sve ostalo - priča nam Dejan.

Najpre je živeo u toj kući, ali je morao da je napustio jer su to od njega zahtevali čelnici firme kojima kuća pripada. Potom se nastanio u jedan napušteni objekat gde su nekada boravile izbeglice, ali su ga zamolili da izađe i odatle. Zatim je našao, kako kaže, ruševinu.

- Bukvalno, ostali su betonski zidovi, neki dvosed gde spavam. Tu su i moja dva psa, jedan je sam došao, a drugog sam usvojio iz azila. Obilaze me ljudi koje sam upoznao u proteklom periodu, a najčešće taj čovek koji me je prvi sreo u oktobru. Ovde planiram da budem do daljnjeg, dok se ne upali neka lampica, a planiram i da nađem posao, ostalo mi je još 10 godine do penzije - kaže nam sagovornik.

Nakon godinu dana usledio je susret sa bratom Aleksandrom.

- Brat je došao ovde 8. avgusta, doneo mi je dokumenta, telefone i neke moje stvari. Nakon par dana sam otišao u policiju i javio se. Susret sa bratom je prošao fenomenalno, razgovarali smo, isto kao i u policiji. Rekao sam šta je bilo, rekli su mi da su dizali i dronove da me traže. Rekao sam da to nisam bio ja, da nije bilo do mene i da me neka sila sklonila i spasila da živim ovako - poručuje.

Sa bratom se čuje svakodnevno, viđaju se. Za sebe kaže da je "hajlender", samo što nije u planini, već u ravnici.

- Svako ima svoju zvezdu vodilju. Čak sam tada kada mi je brat doneo telefon ostavio poruku na Fejsbuku da me ne traže, za početak je sasvim dovoljno što brat zna gde sam - kaže.

Dejan nije imao potrebu da se javi nikome čak i kada je saznao da za njim tragaju.

- Čak je policija bila u martu na vratima. Neka baka u blizini je opljačkana, ja mislio došli po mene, a oni me pitali da li je i meni neko nešto ukrao. Ja nisam imao pojma, jer je razdaljina do sledeće kuće pet kilometara. Nisu me prepoznali policajci, misli su da sam domaćin ove kuće, a nisu mi tražili ni dokumenta. Ja sam na tremu te kuće sedeo, čitao Bibliju, prolazili su biciklisti, ljubitelji prirode, ko god je prošao, javio se - zaključio je on.