"Ne znaš ti kako je s decom", decenijama odzvanja u ušima i savesti jednom čoveku! Iza ove reči i priče o biciklu stoji ona o Boži koja duboko potresa

Groblje u Prebilovcima nije kao druga groblja. Na svakoj nadgrobnoj ploči su i imena stradalika koje ustaše žive baciše u jamu. Ali i onih koje u samom selu ubiše. Duge su kolone sa istom godinom smrti - 1941. Svaka grobnica ima ožiljke iz poslednjeg rata. Kad nikog živog u selu ne zatekoše do staricu, koju ubiše, neki novi neljudi te '92. zlo i bes iskališe na grobovima i kućama.

Grobnica porodice Keso. Velika mermerna ploča, sa većim krstom na vrhu. Puna ploča imena. I, naravno, rupa od metaka. Pored mala ploča, samo sa jednim imenom - Keso Božo, sin Đure. Živeo je od 1909. do 1986. Kod njega je petokraka. Poslednji muški izdanak porodice Keso. S njim se i prezime i ognjište ugasi. A još je u 18. veku, po starim pričama seljana, ovde živeo Jovan Keso, kako piše portal Prebilovci - selo na internetu. Za neobično prezime, po predanju, zaslužan je jedan od Dragićevića, familije među najstarijima u Prebilovcima. Taj je uvek nosio kesu, koja bi porodični novčanik. Te od nadimka nasta i prezime.

A kad kreneš od Prebilovaca pa pređeš Bregavu, prođeš njive duvana i lubenica, eto te u Tasovčićima, danas predgrađu Čapljine. U tom selu 1949. rođen je Milan Bekan. Kao i svako dete, od malih nogu radio je sve seoske poslove. I mobe, tokom kojih su Srbi između sebe pričali o svojim stradanjima.

- Na mobu za spremanje osušenog duvana za isporuku kod moje babe Cvijete dolazile su žene. I svaka je imala muža ili sina koga su ustaše ubile. Pa i mojoj babi su ubile sinove od 12 i 15 godina. Kroz priče starijih znao sam i za zločine u Prebilovcima, gde je sestra mog pradede stradala sa celom porodicom - reći će za Kurir Bekan.

Na mobama je često slušao i komšinicu, baba Milevu, kako sve lepo priča o svom sestriću Boži Kesu. Kao učesnik NOB, imao je funkcije u posleratnoj opštinskoj vlasti i bio uzor poštenja. A samo jednom je sebi Božo dozvolio slabost. Ta slabost bila je baš tetka Mileva. Posle oslobođenja kretalo se uz propusnice, koje je izdavao upravo Božo. Tetka namerava kod ćerke u Trebinje, on ne da dozvolu, nije bezbedno. Kako tetka ne popušta, popusti Boža - i potpisa. Istovremeno tetkina komšinica, izvesna Đurinica, ne dobije propusnicu, a kanila je i ona svojoj ćerki u Trebinje. Na sve to Mileva se hvali kako joj je njen Božo dao dozvolu za put. Te eto opet Đurinice kod Bože, koji veli da nije do njega, to drugovi odozgo ne daju, tako je svima...

- "Tako je nekima od nas, ali nije tako tvojoj tetki Milevi", uzvratila je Đurinica, na šta je Božo ljut: "Svima je tako! Tako će biti i mojoj tetki Milevi". Pozva potom Božo tetku da donese propusnicu, nešto da joj ispravi. Čim ju je uzeo, iscepao ju je na komadiće: "Moja dobra tetka, evo ti sad pa pričaj po selu kako si od sestrića, protekcijom, dobila propusnicu." To vam je bio i ostao Božo - veli Bekan, koji se i sam zapošljava u opštini kada se vraća sa studija.

Boža će tad uveliko biti penzioner. I i dalje poseban u Čapljini.

- Kad je vrućina, a dolina Neretve u bivšoj Jugoslaviji bila je najtopliji kraj, svako nosi kratke rukave, samo on odelo sa kravatom. Prođe u čaršiju, kupi Politiku, stavi je u džep i ide kući oko podneva da se odmori - seća se Bekan okorelog neženje, kako je mislio za Božu:

- Još za vreme rata ili neposredno po njegovom završetku, Prebilovčani, a svima su žene i deca ubijeni u jami, ženili su se. A Božo je bio neoženjen. Imao je tu devojku Maru, dosta mlađu od njega, ali opet stariju curu, koja je radila u Komitetu.

Na kraju se, ipak, venčavaju.

- Potom svako predveče zajedno šetaju, što je svima bilo simpatično. Mnogi su govorili da je šteta što su toliko čekali i zakasnili da imaju porod.

Taj ostareli čovek vodnjikavih očiju i pepeljastog lica znao je šta i kakao Bekan radi, pa mu je govorio kad ga sretne: "Nije loše mali, ali možeš ti i bolje! I pazi da ne uprskaš." A strast mu je bila kartanje. Jednom prilikom i Bekan bi u ekipi u kafani. Igra ulazi u odlučujuću fazu, kad mu javiše da je u prodavnicu stigao bicikl. Obećao ga je sinčiću za rođendan, koji još beše i prošao. Prodavnica samo što se nije zatvorila.

- Skačem i izvinjavam se što kvarim partiju. Boža pravi grimasu, mislio sam da će me zgromiti. "Oprosti, moram, detetu je mnogo važno", kažem mu, a on će: "Tako je to kad razmazite decu." "Ne znaš ti kako je s decom", uzvratih u sekundi. I odmah se pokajah. A Boži se lice zažari, posta još pepeljastije. Ali reč ne progovori. Baš mi je bilo krivo što mi tako izlete. Ispašće da sam rekao što se na vreme nije oženio, a nisam tako mislio.

Kad god je potom sretao Boža, bilo mu je neprijatno. A Božo se baš trudio da bude pažljiv. Čak je jednom upitao: "Kako ti je sinčić, vozi li bicikl?"

- Napravio sam se da ga nisam čuo - Bekan će.

Nije prošlo mnogo, prestao je Božo da izlazi iz kuće. Nedugo zatim je i preminuo. Ide Bekan u Prebilovce, na sahranu, sa drugom Trišom. Pričaju i pod čempresom u groblju.

- A onda sam se setio kako nam je Božo na nekoj sahrani prigovorio: "Niste na derneku, na groblju ste i ispraćate prijatelja." Pa rekoh Triši da priđemo raki. Dok je o Božovim partizanskim danima pričao sedi čovek iz Saveza boraca, pogled mi se zakucao na mermernoj ploči. Primetih Milevu, Božovu ženua. Kakva sad Mileva, kad mu je žena Mara, koja je i živa?! Pa i dve devojčice, kći Božina. A spomenik podiže Božo! Moj otac bi blizu, pa mu rekoh: "Pa Božo se ženio pre rata!" Kaže: "Da, je l' vidiš?" Vrati mi se ceo film. Čujem sebe iz one kafane: "Ne znaš ti kako je s decom." Kad se nisam srušio! Ispred mene kao da projezdi Božo, sav pepeljast u licu. Kovčeg je klizio niz konopce, a s njim i moja šansa da se izvinim Boži za ničim nezasluženu uvredu - ispričaće nam Bekan po našem povratku u Beograd.

A u Prebilovcima, dok stojim kraj grobnice porodice Keso, u glavi mi je taj bicikl, o kom sam čitala neposredno pred put u zborniku radova o Prebilovcima "I ispod sive druge boje žive", koji priredi Aco Dragićević.

- Priču o Boži K. napisao sam 2007. i njome se na neki način iskupio za tu veliku i nenamernu bol koju sam mu naneo - reći će nam Bekan, koji je živeo u nevelikoj Čapljini, a da zapravo ništa nije ni znao o čoveku koga je znala cela opština. Priču o Boži K. nije čuo kad je bio mali, u onim srpskim mobama. Može biti da ih je bilo previše, pa nije došla na red...

Ni meni pogled ne može da se odvoji od ploče. Imena podeljena u dve kolone. Levo - umrli. Četvoro njih, upokojili se mnogo pre Drugog svetskog rata. Desno - ubijeni od ustaša, kako piše. Nisu svi Prebilovčani u toj Titovoj Jugoslaviji napisali da su im najmiliji stradali od ustaša. Strah je bio jači. Zapravo, malo ko je to tako eksplicitno uradio kao ovaj lokalni funkcioner KPJ, kome ustaše pobiše sve iz kuće - šestoro njih. On će preživeti, jer je bio u zbegu, kao i svi muški u snazi. Nisu se nadali da će zlikovci decu i žene ubijati. Ovaj spomen podići će sa sestrom Jokom. Ona je te '41. bila udata i daleko od Prebilovaca. To će je spasti.

Otac Đuro, majka Staka, sestra Mila, supruga Mileva i na dnu tužnog spiska ćerkice Joka od četiri godine i Anđa od dva leta.

"Neka im je večna slava i hvala", zapisali su Joka i Božo, koji se posle rata nije vraćao u Prebilovce. Kuću je pedesetih godina, kako piše na stranici Prebilovci - selo na internetu, prodao Jovanu Tripkoviću, iz zaseoka Rjevci. Hrvatska vojska je pali '92. Ipak, obnovljena je 2001.

Gledam sliku svatova Mileve i Bogdana Medana iz 1938. One mlade kojoj će ustaše rasporiti stomak, izvaditi dete i mrtvo vratiti unutra. Na slici svi su veseli. Srećni. I Božo stoji okićen belom maramicom. Tada ima ženu i jednu ćerku. Život je bio lep u Prebilovcima. Veliko, bogato selo. A pola ih sa te slike već za tri godine biti neće. Ni njih, ni dece im, majki, žena... Pusta će zanavek ostati brojna ognjišta prebilovačka. Pa i ono Bože Kesa, koji neće dočekati 1990, kada su kosti mučenika izvađene iz jame i dostojno sahranjene u kripti hrama prekoputa groblja. Možda je i bolje. Jer bi može biti dočekao i tu '92, kada ih hrvatska vojska minira, u komadiće pretvori i nad njima i smetlište napravi...

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.