ZAVODI ZA LJUBAV Ovako su Beograđani zvali bordele: Bili su za svačiji ukus i džep – od najjeftinijih u svakom pogledu pa do najskupljih
I ako se ponekad tvrdi drugačije, Srbi nikad nisu bili mimo sveta. Pa ni kad je kupovina ljubavi bila u pitanju. Živa duša teško je mogla bez seksa, pa ako nije moglo u komšiluku, jer su muževi bili nervozni, moralo se ići tamo gde nisu pretile batine...
Kao i sve druge novotarije, i javne kuće u Srbiju su došle sa Zapada: na početku 19. veka Zemun je pripadao Austriji, a zemunska Ribarska ulica bila je čuvena po bordelima, u kojima je do seksa moglo da se dođe i za manje i za veće pare, ko šta i koliko voli. Tek 1820. takve „ustanove“ otvorene su i u Beogradu, naravno - ilegalno, u skladu s onim pravilom da su poroci tajni, a vrline javne. Ironija sudbine udesila je da najveća javna kuća onog vremena bude u hanu, tj. prenoćištu, u zgradi koja i danas postoji kao Manakova kuća, institucija koja služi za podizanje kulturnog nivoa stanovništva - muzej.
Savamala i Dorćol
Uz blud i bludnice - u prvo vreme isključivo prečanke, pridošlice iz Mađarske i Češke - išle su i venerične bolesti, pa je vlast zaključila da je jedini način da se one suzbiju stavljanje prostitucije pod lekarsku kontrolu, tj. da se legalizuje. Ministarstvo unutrašnjih dela 10. decembra 1871. godine stoga je uputilo svim nižim organima vlasti akt pod naslovom Javni rad bluda i bludionica, kojim je ovo pitanje regulisano.
Novi biznis je procvetao, a u Beogradu mu je sedište bilo u Savamali - zbog lađara, i na Dorćolu - za građanstvo. Ovde su bordeli bili grupisani u Vidinskoj ulici (današnja Džordža Vašingtona i Dušanova), koja je zbog njih toliko bila na lošem glasu da su Beograđani smatrali nepristojnim i njeno pominjanje, a ako su baš morali, govorili su: „S oproštenjem, Vidinska ulica...“
Popisane prostitutkinje
Legalizacija je „prodavačice ljubavi“ obavezivala na redovne zdravstvene kontrole. U arhivama je sačuvana beleška pančevačkog opštinskog lekara Ljubomira Nenadovića iz 1891. godine. Pančevo je tada bilo u sastavu Austrougarske, ali je ovo pitanje na istovetan način bilo rešeno i u Srbiji.
„Prostitutkinje su“, piše dr Nenadović, „sve popisane, imaju knjižice o svojem zdravlju i obavezane su da sebe dva puta nedeljno dadu po lečniku pregledati. Pregledanje vrše dvojica gradskih lečnika u samim javnim lokalima. Njima se za to plaća posebna taksa, koju određuje municipalni odbor. Lečnici zabeleže u knjižice prostitutkinja kakvog su zdravlja. Obolele prostitutkinje šilju u opštu gradsku bolnicu na lečenje.“
Godinama je sastavni deo beogradskog folklora predstavljala scena koja se ponavljala svakog utorka i petka: kolona upadljivo našminkanih dama u kitnjastim toaletama u pratnji žandarma odlazi na lekarski pregled, a glave drže visoko i ne obraćaju pažnju na pogrde koje im dobacuju „ispravne građanke“. Glavni gradski venerolog bio je dr Voja Kujundžić, živopisna ličnost raznovrsnog interesovanja: između ostalog, inicijator je bio izgradnje krematorijuma, organizator zidanja masonskog hrama, autor rasprava o radničkim stanovima... i studije o prostituciji.
Njemu dugujemo opis „zavoda ljubavi“, kako su Beograđani zvali bordele: „Bili su zavodi ljubavi za svačiji ukus i džep - od onih najjeftinijih u svakom pogledu pa do onih najskupljih (...). Kada su na Dorćolu Đoka Sofijanac ili Ranko otvorili svoj novi bordel, to je radoznali beogradski svet pohrlio sa svih strana kao na kakvo, do tada, neviđeno čudo; sve je išlo da vidi kupleraj sagrađen po jevropejskoj modi. Pričalo se da je to elegancija i lepota, noću osvetljena sa svih strana mnogim električnim žaruljama.“
Sifilis i triper
Bilo je, naravno, i dalje prostitucije i u sivoj zoni, i to je suzbijala policija. U cilju da spreči izvrdavanje zakona o prostituciji, Uprava grada Beograda aktom Držanje ženskinja u stanu, propisala je: „Ko hoće stalno da drži ženskinje u stanu mlađe od trideset godina, mora za to imati odobrenje Odeljenja javne bezbednosti Uprave grada. Ovo odobrenje će se izdavati samo bračnim parovima i ženskinju dobrog vladanja, nikako neženjenim ili udovicama.“
Kraj legalnoj prostituciji donela je Šestojanuarska diktatura Aleksandra Karađorđevića 1929. godine, kada je ukinuta uz mnoge druge slobode i prava. Ali osveta je stigla relativno brzo: pošto je ukinut zdravstveni nadzor bordela, venerične bolesti su buknule. Od 241 prostitutke uhapšene u jednoj raciji, njih 68 imalo je sifilis, a 16 triper. U Beogradu je 1935. godine bila proglašena epidemija ovih bolesti.
Zanimljivo i detaljno svedočanstvo o prostituciji u Beogradu između dva rata ostavio nam je Dušan Slavić (1882-1940). Ovaj novinar, publicista i knjižar, najpoznatiji po „Leksikonu književnika i javnih radnika“ sa preko 3.000 odrednica, objavio je 1928. godine brošuru „Prodavačice svoga tela i tajna prostitucija u Beogradu“. Zbog osetljivosti teme, i da ga ne bi smatrali pornografom, potpisao se pseudonimom dr P. Psihanović.
Obećana zemlja
Konstatujući da je, otkako su ukinute „javne prostitutske radnje, Beograd je postao obećana zemlja za tajne prostitutke“, Slavić precizno definiše problem:
- Mi iako ne raspolažemo statističkim podacima, ipak držimo da Beograd ima najmanje 40.000 muškaraca kojima je potrebno žensko telo, što opet znači da su i prostitutkinje jedna velika nužnost Beograda, slično kafanama i restoranima, i prema tome nije ni čudo što policija ne preduzima nikakve oštrije mere“, da bi odmah naveo i kako se on rešava: „promućurne gospode“, nastanjene u salonskim stanovima u centru prestonice, imaju svoje „devojke“, kojima na ime posredovanja i ustupanja prostora uzimaju polovinu zarađenog novca.
Slavić, očito iz iskustva, opisuje svet ovakve, „visoke prostitucije“ iznutra:
- U salonu, dve sporedne sobe, hodniku i balkonu parovi su se razmestili. Neki su sedeći, neki šetajući šaputali. Madam Nora šaputala je nešto Voji, pa bi ga s vremena na vreme pomalo ugrizla i za uvo ili bi ga jezikom poliznula. Kad znamo kakvo se razdraženje s tim postiže, odma ćemo znati namere Norine. Gojko je bio u nedoumici šta da počne sa Nevenkom, a dobio je nalog od gospa Magde da je uzme na strog ispit... A kad mu je Nevenka postavila pitanje: „Za čim sad u ovom momentu žudi?“ Gojko je odgovorio: „Za onim što mi je nepoznato...“
Gospa Persa
Bilo je i mesta gde se nije gubilo vreme:
- Kod gospa Perse bilo je pravo svratište kako muškog, tako i ženskog sveta. Kod nje su se svi poslovi brzo zaključivali. Dovoljno je bilo da se muškarcu neka od zatečenih ženski dopadne, i da joj odma pristupi. Tako je rad trajao preko celog dana, a po noći ustupila bi jednu sobu jednom od dvojice njenih poznanika koji su je bogzna čime zadužili. Svoj rad Persa od muža nije krila. On je isprva negodovao, ali se ubrzo umirio kad mu je Persa objasnila da po njegovoj plati ne bi dovoljno ni leba imali.
Ostalo je zapisano i da su pre Prvog svetskog rata javne ženske bile uglavnom analfabete, dok su desetak godina kasnije većinom pismene. U vreme kad je Dušan Slavić objavio svoju knjigu, u Pančevu je oko 70 devojaka bilo pod lekarskim nadzorom zbog veneričnih bolesti, i to uglavnom kasirke, kelnerice i druga ženska radna snaga u svratištima i hotelima, koje su se uporedo sa redovnim poslom bavile i najstarijim zanatom na svetu.
Nušić ih izvrgao ruglu
Naravno, na prodaju svog tela nisu bile imune ni obrazovanije, samo što se u tom slučaju nije koristila reč prostitucija.
U komadu „Mister Dolar“, u kojem je izvrgao ruglu takozvano visoko društvo, Nušićeve junakinje su i „Gospođa o kojoj se mnogo šapuće“ i „Gospođa savetnikovica sa reputacijom“. I jedna i druga otvoreno nude seksualne usluge bogatom nasledniku...
Ali ne dozvolimo da nam ovakvi primeri, kojih ima i danas, skrenu pažnju sa važne činjenice: mali broj žena koje trguju svojim telom čine to slobodnom voljom i dobro žive od toga. Ogromna većina žrtva je makroa i trgovine ljudima i trpi fizičko i psihičko maltretiranje.
Momčilo Petrović
