KAKO JE DETE SA SRPSKOG SELA POKORILO SVET Goranu ideju dala žena! Iz porodilišta javila šta fali: Pa, zar i to uvozimo?! TO JE BIO BIZNIS, BOŽE SAČUVAJ!
Možda je baš to bilo presudno, jer je Goran baš iz svog sela Rečice pokrenuo firmu koja danas izvozi širom sveta.
A sve je počelo kad je rešio da napusti potpuno siguran posao na šta su se u ono vreme, devedesetih u Srbiji, verovatno krstili i mislili da je lud jer jednostavno to niko nije radio!
Karijeru je započeo u fabrici Prvi partizan, gde je stekao prva znanja i iskustva u industriji. Kad su veliki sistemi počeli da se urušavaju, odlučio je da uzme stvari u svoje ruke i bude svoj gazda.
Najpre sa grupom partnera pokreće firmu ATM, u kojoj je bio suvlasnik i direktor više od 12 godina.
Međutim, prava prekretnica dolazi 2006. godine kada osniva Inmold, kompaniju koja se bavi proizvodnjom alata visokih performansi. Danas posluju na tri lokacije u Požegi, jedan deo firme je u Priboju, i sarađuju sa klijentima iz celog sveta.
Goran je i primer uspešnog porodičnog preduzetništva – njegova deca, nakon školovanja u inostranstvu, odlučuju da se vrate i rade zajedno sa njim u firmi.
Čitavo svoje putešestvije od nule do uspeha ispričao je u potkastu Biznis priče u kojem je govorio o svojim počecima u industriji, izazovima privatnog biznisa u Srbiji ali i receptu za uspeh koji traje više od dve decenije!
Kako se iz male sredine gradi velika priča, to je ukratko Goranov život.
Kad je rešio da nešto počne sam, mislio je, kaže, da će pare početi da se vraćaju za jedno 5 godina, ali to se nije desilo, prošlo je 10 kad je počelo ozbiljnije da se zarađuje što samo svedoči o njegovoj istrajnosti ali i tome da uspeh ne dolazi preko noći.
Međutim, jedna od najneverovatnijih situacija u njegovoj biznis priči jeste sada već anegdota gde mu supruga iz porodilišta u neverici javlja da tamo nema onih narukvica za majku i bebu i da porodilište kuburi sa tim!
- Zamislite, i to smo uvozili iz Slovenije, i dalje u čudu veli Goran, a otad je prošlo godina i godina.
Rođeni biznismen odmah je i tu uvideo priliku, napravio te narukvice za porodilište i time se bavi od devedesetih do dana današnjeg.
Priseća se i skromnih početaka ali i jedinog motiva s kojim je ušao u preduzetničke vode - da se redovno prima plata od koje može pristojno da se živi.
Mnogima je iz današnje perspektive to možda čudno, ali devedesetih redovna plata bila je čista egzotika, a ona dovoljna da se pristojno živi domen naučne fantastike.
- Niko tada nije ni zamišljao da može da napravi firmu koja nešto znači...
Biznis i porodica sa četvoro dece
- Imam četvoro dece i supruga je bila zadužena za decu a meni sve vreme ovog sveta za biznis. Živeli smo u kući u kojoj smo živeli, koja mi je od oca ostala, i ništa tu nije ulagano, sve je ulagano u biznis - sve...
Pošto školovane radne snage za njegov biznis nije bilo, dogovorio se s Tehničkom školom u Požegi da srednjoškolci dolaze kod njega na praksu, da imaju džeparac, a mnogi od tadašnjih klinaca koji su došli kod njega, kod njega su i ostali i danas su na platnom spisku sa već 12-13 godina radnog staža.
Ispričao je i kako kod njega u firmi stvari funkcionišu...
Kad su tada dolazili na praksu, ovako im je rekao:
- Ko nauči do dana provere, savlada što treba, dobije trajno 10% veću platu, ko ne nauči 5% manje.
Goran je inače po struci mašinac koji je posle raspada velikih privrednih sistema u SFRJ rešio da uđe u ortakluk. Počeo je iz ortačkog društva a završio u svojoj firmi koja danas zapošljava 500 ljudi.
- Imao sam sreću da radim ono za šta sam se školovao, bio sam dobar student na Mašinskom fakultetu i poslednje dve godine dobijao sam i stipendiju Prvog partizana... Predložile su me kolege za stipendistu jer moji roditelji su sa sela, poljoprivrednici, oni za to nisu ni znali.
Posle fakulteta došao je u tada dobrostojeću firmu Prvi partizan, dobro organzovani veliki sistem sa 6.000 zaposlenih. Goran je kasnijih godina ta iskustva organizacije koristio i u firmama u kojima je bio.
Veli da se odmah posle fakulteta i oženio, dobio prvo, drugo, treće dete i u drugom talasu otpuštanja iz velikog kombinata već je shvatio da ostanak tu nema više nikakvog smisla. Majka mu je umrla rano, pre njegove ženidbe, a otac malo posle toga. On i žena sa decom živeli su na selu a kad je bilo neophodno u posao se ulagalo šta se imalo i moglo, čak se i tele iz štale prodavalo...
- Hvala roditeljima koji su me naučili da radim, a na selu tako je i moralo... A i otac mi se malo bavio građevinom pa sam mu i tu pomagao svako leto i prosto mi je ostala ta navika, kaže Goran.
A onda je počeo da razmišlja ovako:
- Kad moj otac može da zaradi kao slobodan strelac, počeću i ja tako pa ću i ja zaraditi da izdržavam porodicu. Moja žena je pravnik ali ona tada nije radila a ja sam radio za platu koja je na kraju pala na sumu od recimo današnjih 5 evra.
- Imajući to iskustvo sa sela gde su roditelji sve zarađivali svojim radom, bio sam psihički spreman da moram da radim...
Pošto je kao inženjer imao nekoliko svojih projekata u firmi, Goran je 6 meseci ranije otišao kod direktora i najavio otkaz kako bi narednih pola godine imao vremena da dovrši sve na šta se obavezao i što je pripremao, a onda ga je direktor u sekundi sledio upitavši ga šta će da radi ako mu se neko dete, a ima ih troje, razboli a on nema posao.
Goran veli da je tu ostao potpuno zatečen ali je uspeo da sakrije koliko ga je prepala ta rečenica posle čega je odmah otrčao u tadašnju kadrovsku da pita šta će biti sa zdravstvenom knjižicom ako da otkaz. Pošto su mu objasnili da kao i nezaposleni i on i porodica imaju pravo na lečenje od države, tu se malo smirio a onda se pročulo da je dao otkaz.
Sretali su ga silni ljudi, radnici, kolege u krugu kombinata i pitali je li normalan da napusti stalan posao pogotovo što ima troje dece...
- Vidim ja oni se plaše više nego ja, dodaje on a onda se supruga uplašila kako će sam jer je to velika firma i tamo dolaze razni inženjeri donose nova znanja. Međutim, verovao je u svoj rad i uspeh a ako budem morao živeću kao i moji na selu pa su preživeli.
Inostranstvo, veli, nikad nije bilo u njegovim kalkulacijama.
- Nisam ja čovek s nekim prohtevima..., kaže Goran koji je već počeo da razmišlja šta bi on to mogao da proizvodi a logika je bila šta je to što se uvozilo iz Slovenije u Srbiju a šta bi on mogao da sa tim svojim skromnim sredstvima radi. Onda mu je jedan čovek rekao da su nekad uvozili lancete, štapiće za bris ali da toga sada nema jer smo pod sankcijama a u Srbiji to tad niko nije pravio.
- Ja ne znam ni šta je to i kažem - donesi da vidim šta je to, kad drveni štapić kao onaj za sladoled samo širi... Odmah je sve to stavio na papir i odmah počeo da pravi i jedno vreme je išlo baš dobro...
Tad je krenuo i njegov mali biznis koji traje do dan-danas, od 1994. pa do danas, a to su narukvice za majke i bebe. S tugom kaže da je taj biznis sve manji i manji, nažalost, jer se mnogo manje dece rađa. Za užičko porodilište nekad je isporučivao po 3.000 godišnje a sad jedva 1.500, toliko se manje dece rađa...
"To je bio biznis, Bože sačuvaj"
Potom je ušao i u posao gde je počeo da pravi omote za video-kasete...
- To je jedna moj rođak, slavimo slavu Đurđevdan i on došao na slavu, a tada ne možete dsa verujete šta je to bilo da se kupi video-rekorder i tad se kasete nisu kupovale nego iznajmljivale... A on držao video-klub i on mi pokazuje kutiju i pita možeš li ti ovo da napraviš i stvarno se ispostavilo da niko to u Srbiji nije radio! To je bio biznis, Bože sačuvaj!
- Pa onda kutije za sega-megu, pa za DVD...
A to su količine bile po 10.000 komada?! A mi pravili 3.000 dnevno a naplatili smo žestoko, 10 maraka po komadu a nas koštalo po 20 centi, to je bio jedan dobar kapital...
- A firmu smo držali dva brata od tetke i ja...
Goran je potom prešao i na proizvodnju ambalaže, plastičnih kanti za boje... I tu je jedno vreme zarada bila fantastična.
Kurir.rs/SĐP/Youtube Biznis priče
BONUS VIDEO:
· Reaguj