Šta je sa svadbama?! Ljudi dođu, večeraju i odu... Kažite lepo da vam pošalju pečenje, pa jedite kući: Žena pobesnela zbog modernih veselja, a posebno zbog ovog

Svadbe su nekada bile događaj koji se pamti - muzika, kolo, miris pečenja, vesela graja i suze radosnice. Danas, sve češće, svadba traje do torte, a već oko ponoći sale su prazne.

- Domaćin vas pozove jer ste mu bliski, dragi, jer želi da ste sa njim u najlepšem trenutku, a vi jedete i trk kući. Možda bi čovek pozvao nekog drugog, nekog ko bi se iskreno proveselio, ali vas je stavio pre svih jer ste mu važni. I vi ga tako ispoštujete?", poručila je Andriana, jasno pogođena ravnodušnošću modernih gostiju.

Dodaje da je "nekada svadba bila događaj koji traje danima" - od priprema, spremanja hrane, do noći koje se pretvaraju u jutro uz pesmu i kolo.

 - Nemojte nigde ići reda radi. Poštenije je da ne odete, da ne glumite... Svadbe traju do jedan ujutru, a u 22, 23 sati već prazno, a počinju od 18-19 sati. Da je to retko ne bih ni primetila, ali retko gde je drugačije... Možda je greška što se zovu i Kurta i Murta umesto 20-30 najboljih prijatelja ili ljudi iz familije koji se srcem i dušom raduju vašem veselju, koji će ustati zagrliti vas, proveseliti se - i dodaje da je važno iskreno i od srca biti tu.

- Svako može odvojiti 1.000 dinara za muziku, a niko ni ne traži ako ne mora... - navodi Andriana.

"Svadbe su postale obaveza, a ne veselje"

U komentarima ispod objave, mnogi su se nadovezali sa sličnim iskustvima.

Maja je napisala:

- Nema više radosti i uzbuđenja kao pre. Mi smo se mesec-dva pre svadbe spremali, kupovali haljine i odela... Danas dođu obučeni kao da su krenuli do kafića. Svadba počne u 18 sati, a posle torte - kud koji mili moji. Nekada je trajala ceo dan, išlo se po mladu, pevalo, igralo do zore. Pola svatova bi osvanulo na doručku!"

Ona smatra da je nestala i iskrenost domaćina:

- Nekad se pravilo veselje zbog veselja. Danas se gleda koliko je ko stavio u kovertu.

Zlatica je kratko dodala:

- Sto posto istina. Sačekaju tortu i u 21.30 sati ostane još 20 posto gostiju. Žalosno.

"Nekad se išlo da se veseli, danas da se slika"

Jedan od komentara koji je posebno dirnuo mnoge bio je onaj Vladimira:

- Nekad se išlo na veselje da se veseli, da se slavi tuđa radost kao svoja. Danas mnogi dođu reda radi - jedu, slikaju se i idu - bez duše, bez topline! A domaćin se trudi, sprema, zove ljude koji su mu dragi... i onda ga zaboli kad vidi da je veselje prazno, a stolovi puni.

On ipak dodaje da nije sve izgubljeno:

- Još ima onih koji dođu da se iskreno obraduju, da zaplešu, da zagrljajem kažu više nego rečima. Svet se ubrzao, ali duša naroda ne sme da se izgubi".

Jedan komentar pokazuje i zanimljivu razliku izmedu "gradskih" i "seoskih" svadbi. Vlada Ilić piše:

- Svaka čast, Andriano, sve je tačno. U Valjevu do 23 sata nemaš 50 ljudi u sali, a u Koceljevi u to vreme još 200 puni gas! Ne možeš ih oterati kući. Hoće da meze u 1, u 2 sata, pevaju, igraju. A u Valjevu već u pola 1 stolice podignute, a ja kući".

Nostalgija za prošlim vremena

Iako su vremena drugačija, a svadbe kraće, duh komentara pokazuje da ljudi i dalje čeznu za onom starom, iskrenom radošću - kada se nije brojalo koliko je ko doneo, nego koliko se srcem dao.

Andrianina objava možda je tek iskra, ali je zapalila sećanje na vremena kad su se svatovi budili uz zvuke harmonike, kad su se kola igrala i po blatu i po suncu, i kad je "veselje" zaista značilo - veselje.