Bratislav je godinama spavao u grobnici, a onda se desilo čudo: Filmska priča beskućnika koji je u društvu mrtvih pronašao mir!: "To su samo koske, ništa više!"

Na ovom svetu postoje priče koje bi i najpotresniji film teško mogao da dočara. Priče o ljudima koji su nekada imali sve, a onda izgubili i ono osnovno - krov, sigurnost, svoje ime.

Sudbina ovog beskućnika postala je poznata javnosti zahvaljujući fotografu Saši Đorđeviću, koji je, sasvim slučajno, otkrio da među spomenicima na starom niškom groblju živi čovek. 

Srbija je tada, 2013. godine, prvi put čula za Bratislava - tihog, umornog, ali dostojanstvenog Nišliju koji je, nakon požara, koji je izbio 20 godine ranije i u kojem je izgubio kuću i oca, ostao bez ičega. Bez krova, bez dokumenata, bez sigurnosti.

Dom među grobovima

Dok su se drugi bojali tišine groblja, Bratislav ju je zvao domom.

Sklonio se u porodičnu grobnicu Pešića, među tri kovčega, jer - kako je govorio - "oni koji leže tu ne mogu nikome nauditi".

Tu je, u društvu mrtvih, pronašao svoj mir od života koji ga je odbacio.

Fotografija koja je obišla Srbiju promenila mu je sudbinu. Mnogi su želeli da ga poznaju, da saznaju o njemu i kako može tu da živi. Kako iko može tu da živi.

- Kosti mi ne smetaju, ali povremeno se živi bune što sam tu - rekao je Bratislav za jednu emisiju.

Prvih nekoliku godina, kako je ispričao, bilo je jezivo spavati pored martvačkog sanduka, onda nakon toga ni mrak, ni noćna tišina na groblju - nisu više bile problem:

- To su samo koske, ništa više. Oni ne mogu više nikog da uplaše. Samo ko je sujeveran, nikog više... A ja koske ne diram, ne skrnavim... Ne skrnavim ni grob, samo sam pored njega. 

 Noću je hladno, priznavao je. Ali, snalazio se kako je znao i umeo...

- Uvučem se pod jorgan i ćebe i toplo je. Kada izlazim moram da vodim računa, jer ljudi se plaše - ispričao je Bratislav svojevremeno za RTS.

Njegova priča 2016. je postala tema dokumentarnog filma "U kući sa mrtvima", a dotakla je i jednog Srbina u Americi - Seada Ćelića.

Dirnut Bratislavovom pričom, Ćelić je pokrenuo humanitarnu akciju - obezbedio mu hranu, odeću, advokatsku pomoć i mogućnost da konačno dobije ličnu kartu. Posle mnogo godina, Bratislav je ponovo imao dokaz da postoji.

Put nazad među žive

Bratislav je nekada bio moler. Ruke su mu znale miris boje, težinu četke i tišinu posla koji ostavlja trag. Danas, kaže, sanja samo da ponovo radi, da ima svoj kutak i svoj mir.

- Nisam lenj, samo nisam imao priliku - rekao je jednom novinarima, s blagim osmehom čoveka koji zna da život duguje čudu.

Šta se nakon toga desilo sa Bratislavom ostalo je nepoznato, ali njegov povratak među žive nije samo priča o jednom čoveku. To je priča o svima nama - i o tome koliko malo treba da se izgubi sve, i koliko još manje da se nekome vrati dostojanstvo.

I zato, kad sledeći put prođemo pored nekoga koga ne primetimo, možda vredi zastati. Jer iza svake senke može biti priča kao Bratislavova - priča o čoveku koji je godinama spavao među mrtvima, ali nikada nije prestao da veruje u život.