PROMENADA I (B)RANJENO MESTO Autorka knjige “Branjeno mesto”, žena koja je dva puta preživala karcinom: Ljiljana Milić o snazi žena da pobede bolest
Ljiljana Milić, stručnjakinja iz oblasti praktične psihologije i ličnog razvoja u Razvojnom centru PromenaDa, govorila je u okviru tradicionalne kampanje Borkin zavet u petak u kamernoj sali Pozorišta “Bora Stanković” u Vranju.
Na pitanje Kurira šta je najveća hrabrost u borbi za izlečenje, Ljiljana Milić je istakla da ima raznih vrsta hrabrosti, ali da ipak postoji najhrabriji čin I to nakon lečenja karcinoma .
“Prva hrabrost je da podnesete dijagnozu taj šok, pa onda hrabrost da se vratite I čujete šta vas tek sve čeka u tim protokolima. Onda je hrabrost da primite prvu hemoterapiju, hrabrost je da se pogledate u ogledalo da opada kosa, hrabrost je da se osetite kao žena iako nemate ni jednu jedinu dlaku na telu. Hrabrost je da izdržite sve te privremene menopauze u koje će vas uvesti svi ti lekovi, to je sve hrabrost.. Ali najveća hrabrost od svega toga je da donesete odluku, jednu iskrenu odluku da se više nećete vraćati u život koji vas je razboleo. Zato što je bolest dugotrajan process, on nije nastao juče. Pre nego što se bolest vidi u telu pre toga se vidi u našem načinu života. Najhrabriji čin nakon lečenja karcinoma jeste promena odnosa prema sebi”, istakla je Milić.
Na pitanje, Mogu li to žene?, Ljiljana je napomenula da su žene spremnije da se menjaju i objasnila zašto:
Koliko je ako se ne promene opasno za njih?
“Mislim da žene to mogu, da su žene za to spremnije, zato što mislim da žene imaju da li je to ta njihova biologija, ili to što zaista jesu više u kontaktu sa svojim emocijama. Žene su spremnije da se menjaju ako znaju istinu o tome koliko je ako se ne promene opasno za njih., ali mogu da se menjaju, žene se menjaju. I zaista puno pričamo o tome ja I moje kolege, širimo svest o tome koliko je važno da promenimo odnos prema sebi da promenimo odnos prema svom ženskom telu I svom ženskom umu I svom ženskom kapacitetu”.
Ljiljana napominje koliko joj je u borbi da pobedi bolest pomogla njena stručnost i bavljenje psihologijom.
Mi karcinom hvatamo sa svih strana
“Moram da priznam da je to sada jedna prednost nas koji smo stručnjaci u svojoj oblasti zato što je meni mnogo lakše da razumem sve te mehanizme Meni je lakše da razumem samožrtvovanje I perfekcionizam ja znam odakle to dolazi. Meni je lakše da razumem koliko su me oblikovale moje rane traume. Lakše mi je da razumem tu vezu karcinoma i ranih trauma. Kada govorimo o karcinomu I kada govorimo o tim psihološkim uzrocima jer mi karcinom hvatamo sa svih strana. Znate mi pokušavamo da karcinom razumemo iz ishrane, iz genetike, iz fizičke aktivnosti, iz svačeg nečeg mi pokušavamo da razumemo pojavu karcinoma. Problem sa karcinomom je u tome što nema linearne uzročnosti ne postoji sad jedan uzrok koji linearno vodi u posledicu.”, navodi Ljiljana.
Ona otkriva šta je uradila kada je dobila prvu hemoterapiju
“Svako će na neki način morati da sa sobom pokuša da napravi što veći prostor istraživanja da se zapita dobro pobogu hajde da vidimo ako je moja bolest se pojavila u mom životu da kažem ne dosta je. Šta prvo otpada iz mog života šta je kada sam dobila prvu hemoterapiju šta sam rekla da ja više ne moram. Samo je potrebno da napokon obratimo pažnju na sebe. Da naučimo da kažemo ne I neću svemu za šta osećamo da je za ne i neću”, objasnila je Milić..
Autorka knjige “Branjeno mesto” istakla je da je knjiga vrlo slojevita, ima pet poglavlja i svako poglavlje posvećeno je jednom delu rada na sebi.
Pisala sam je da bude ogledalo svako će se negde prepoznati
“Pisana je kao niz eseja. U prvom delu koji se zove “Putnici” ja sam opisala neke slučajeve žena, recimo problem osobe koja ne ume da kaže ne, problem osobe koja živi sa traumom I sa nasilnim ocem I onda kada sam pogledala, spojila te tekstove videla sam da sam u stvari opisala profil žene koja se leči od karcinoma dojke. Namerno sam je pisala kao niz kratkih eseja kako bi bila lakša za čitanje zato što je teško odjednom progutati sve to. Pisala sam je da bude ogledalo svako će se negde prepoznati. Da onda bude neki možda I vodič zato što smo mi svi ljudi. Svima nama je promena teška I ova knjiga govori o tome da promena jeste teška, ali nekada je neminovna. Ja nisam imala izbora, ja sam morala u promenu ako sam želela da ostanem živa svom detetu. Moj savet je da shvatimo ozbiljno da bismo razumeli svoju bolest, možda je potrebno da razumemo uloge koje smo usvojili još u porodici, a koje nose jako mnogo stresa, koje i dan danas živimo, samožrtvovanje”.
Za veče koje je organizovalo Društvo onkoloških pacijenata Vranje u okviru Borkinog zaveta “Pregledaj se, brini o sebi!” veliko interesovanje pokazali su svojim prisustvom Vranjanci, kamerna sala vranjskog teatra bila je ispunjena.
Jelena Milošević Jovančev volonter u udruženju onkoloških pacijenata u Vranju istakla je da je najznačajnija međusobna podrška.
“Najznačajnija je podrška porodice I najznačajnija je vera u izlečenje i vera da ipak ima rešenja da svako od nas mora u sebi da pronađe tu svoju tihu snagu i želju za promenom posle svega”.
