SUDBINA Vojnička slava i tragična pogibija sovjetskih oficira u Beogradu: U padu aviona "iljušin" 19. oktobra 1964. godine na Avali nastradalo 18 ljudi

Do poslednje decenije prošlog veka skoro ceo oktobar u Beogradu proticao je u prazničnoj atmosferi - slavila se pobeda nad Nemcima u Drugom svetskom ratu i oslobođenje grada 20. oktobra 1944. Jedino je dvadeseta godišnjica bila osenčena tugom: 19. oktobra 1964. godine, avion „iljušin il-18“, koji je na proslavu dovozio delegaciju Sovjetskog Saveza, udario je u Avalu. Svih osamnaest putnika i članova posade poginulo je. Među njima su bili maršal Sergej Birjuzov i general Vladimir Ždanov, komandanti Crvene armije, koja je, zajedno s partizanima, učestvovala u oslobađanju jugoslovenske prestonice...

"Ždanovljev zverinjak"

Krajem leta te 1944. godine jedan krak Crvene armije pregazio je nemačke saveznike Rumuniju i Bugarsku, a Nemci su planirali da odgovore organizovanjem čvrstog fronta od Đerdapa do Skoplja i Tirane, koji bi sprečio iskrcavanje saveznika na Balkan i docnije omogućio povlačenje nemačkih snaga iz Grčke. Nemci su u tom periodu na Balkanu i u Grčkoj imali 500.000-600.000 vojnika i veliku količinu ratne tehnike.

A kad je Beograd oslobođen i kad su delovanjem partizana u dolini Velike Morave nemačke snage iz Grčke ostale odsečene, Crvena armija nastavila je nezadrživi prodor na sever - kod Apatina su prešli Dunav i upali u Mađarsku. Da bi ih zaustavila, nemačka vrhovna komanda dovlačila je snage iz Italije i sa zapadnog fronta, što je saveznicima olakšavalo prodor na ovim pravcima. Dok su armije sovjetskog generala Žukova nadirale kroz Prusku prema Berlinu, Nemci su koncentrisali glavninu svojih snaga u južnoj Mađarskoj, u poslednjem uzaludnom pokušaju protivofanzive.

To bi, u najkraćem, bio pokazatelj značaja bitke za Beograd i pobede u njoj.

Za razliku od Rumunije i Bugarske, Hitlerovih saveznica koje su Sovjeti osvojili u leto 1944. godine, Crvena armija ušla je na teritoriju Jugoslavije na poziv naše vlade, na osnovu sporazuma Tita i Staljina. Bilo je dogovoreno da Crvena armija pređe naše granice samo zbog ratnih operacija i da posle njihovog okončavanja napusti Jugoslaviju. Tako je i bilo, što je odredilo i položaj naše zemlje u godinama Hladnog rata: Bugari, Rumuni i ostali našli su se u sovjetskom bloku, a mi smo ostali nezavisni.

Jedinice Crvene armije koje su napredovale preko Rumunije, Bugarske i Jugoslavije bile su deo Trećeg ukrajinskog fronta. Njegov komandant bio je maršal Fjodor Tolbuhin, a načelnik štaba maršal Sergej Birjuzov. Pokretnom grupom Trećeg ukrajinskog fronta koja je direktno učestvovala u borbama za Beograd komandovao je general Vladimir Ždanov. U njenom sastavu bio je i Četvrti gardijski mehanizovani korpus.

Tenkovi ovog korpusa, njih 160, nisu na kupolama imali crvene zvezde, već ambleme iz životinjskog carstva: „brze zečeve“, „izdržljive pse“, „spretne kune“, „okretne laste“, „visoke žirafe“ i „ljute medvede“ na zadnjim šapama. Zato je čitav korpus dobio nadimak

Ždanovljev zverinjak“. Ostalo je zabeleženo da je Ždanov poštovao želju partizanskih vlasti i da tenkovi nisu dejstvovali u samom gradu, pa ispada, posle nemačkih i savezničkih bombardovanja, da jedino Sovjeti nisu razarali Beograd...

Dvodnevna žalost

Maršal Tolbuhin, komandant Trećeg ukrajinskog fronta, umro je u Moskvi 1949. godine, inače bi, vrlo verovatno i on pošao na proslavu dvadesete godišnjice oslobođenja Beograda, zajedno s Birjuzovom i Ždanovom.

Dolazak njihovog aviona bio je predviđen za 11.45 časova 19. oktobra, a petnaest minuta ranije počasna straža već je bila postavljena, a delegacija za doček spremala se da izađe na pistu. Pilot se kontroli leta u Surčinu javio u 11.34, a potom je veza izgubljena. Odmah zatim javljeno je da je na Avali primećen kratkotrajni plamen, a potom visoki stub dima... Prve ekipe lekara i vatrogasaca koje su stigle u pomoć zatekle su avion koji je dogorevao i čistinu dugačku stotinak metara koju je pre udarca u tle napravila letelica obarajući stabla u šumi...

Istog dana, čim je potvrđena vest o pogibiji, u Beogradu je proglašena dvodnevna žalost i otkazane su sve manifestacije planirane za proslavu. Radnici komunalnih preduzeća upućeni su da skinu sve zastave i ostale ukrase sa ulica. Sutradan, umesto proslave praznika Oslobođenje grada, samo su položeni venci na Spomen-groblju boraca Narodnooslobodilačkog rata na Novom groblju, Grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu i na Groblju oslobodilaca Beograda 1944. U toku dana, umesto spektakularnom priredbom i rodoljubivim recitalom, samo uz prigodni govor, otvoren je Spomen-park u Jajincima.

U međuvremenu su iz Moskve stigle dve nove delegacije: jedna da zameni nastradale u obeleževanju godišnjice pobede nad Nemcima, a druga da vrati posmrtne ostatke poginulih. Svečana sednica Gradske skupštine Beograda pretvorena je u komemorativni skup, a prisustvovali su joj najviši državni funkcioneri, Josip Broz Tito i Aleksandar Ranković. Tako je prošao praznik Oslobođenja Beograda 1964. godine.

Sutradan, 21. oktobra, kovčezi s posmrtnim ostacima Birjuzova, Ždanova i ostalih, bili su izloženi u Domu armije na Trgu republike, a Beograđani su se u mimohodu opraštali od njih. Oni stanovnici glavnog grada koji nisu stigli da im tu odaju počast, izašli su na ulice kojim je povorka kamiona s kovčezima po podne tog dana prošla do vojnog aerodroma u Batajnici. Hroničari beleže da su ljudi stajali duž cele trase od Trga republike, kroz Zemun, Batajnicu...

Sahrana je održana u Moskvi. Pokopani su u istoj grobnici, nad kojom je podignut spomenik, svi osim maršala Birjuzova, čija je urna pohranjena u zidinama Kremlja, uz prisustvo prvog čoveka SSSR Leonida Brežnjeva i celog državnog vrha.

Cela priča, međutim, tu se ne završava.

Ulice menjaju imena

Tolbuhin i Ždanov dobili su 1946. ulice u centru Beograda, a prijateljstvo dve države zapečaćeno je još nekim takvim potezima. Današnja Makedonska ulica, recimo, nazvana je Staljingradska... Onda je došla 1948. i sukob Komunističke partije Jugoslavije i Staljina, pa su „ruske“ ulice tokom 1951. i 1952. godine izbrisane. Ulica maršala Tolbuhina postala je Ratnih vojnih invalida, a generala Ždanova Ulica 1. maja.

Nesreća na Avali 1964. bila je povod da se sovjetskim vojskovođama u Beogradu vrate ulice, a još je i Kosmajska ulica dobila ime maršala Birjuzova. Zahvalnost na ovim prostorima, međutim, nikad nije bila dugog veka.

Godine 1997. Skupština grada Beograda - gradonačelnik je bio Zoran Đinđić - ulicama koje su nosila imena Tolbuhina i Ždanova vratila je stara imena: Makenzijeva i Resavska.

Trinaest godina kasnije Srbiju je posetio ruski predsednik Dmitrij Medvedev, da bi prisustvovao 65. godišnjici oslobođenja Beograda. Da bi mu se dodvorili, jer nema drugog razloga, Tolbuhinu i Ždanovu vraćene su ulice. Ali ovog puta daleko od očiju i daleko od srca: Ulicom generala Ždanova nazvan je put između Belog potoka i Ripnja, a ime maršala Tolbuhina poneo je deo Lazarevačkog druma. Gradonačelnik Beograda u to vreme bio je Dragan Đilas...

Od 2017. godine Ulicom generala Ždanova nazvana je Pohorska, a maršalu Tolbuhinu zapala je Ulica Goceta Delčeva, obe u Novom Beogradu.

Nema objašnjenja zašto je u ovim igrama maršal Birjuzov zaobiđen. Možda nisu ni znali da je bio crvenoarmejac.
U padu aviona „iljušin il-18“ 19. oktobra 1964. godine na Avali nastradalo je 18 ljudi. Poginula je sedmočlana delegacija tadašnjeg Sovjetskog Saveza koja je u srpsku prestonicu krenula na proslavu dvadesetogodišnjice od oslobođenja u Drugom svetskom ratu, a među njima i general Vladimir Ždanov i maršal Sergej Birjuzov

Momčilo Petrović