PESNIK ROBIJAŠ Nušić je zbog ovih stihova zaglavio iza rešetaka: "U Srbiji prilike su tak’e, babe slave, preziru junake, zato i vi ne muč’te se džabe"...

Slavni pisac rođen je 1864. godine, a zamomčio se kad su u Srbiji formirane prve stranke - Radikalna, Napredna i Liberalna - i kad je politika postala najomiljenija srpska zabava. Građani su se delili na naprednjake, radikale i liberale onako kako se danas mladi dele na „grobare“ i „delije“. S puno strasti, nekad i pesnicama, branili su svoja politička uverenja i lik i delo svojih vođa

Uvodnici, komentari, lažne vesti, satirične pesme... objavljivani su pod pseudonimom, a za pred zakonom odgovornog urednika vlasnici su, za male pare, angažovali beskućnike. Njima nije problem da zbog nekog teksta odleže u zatvoru sedam ili četrnaest dana. Ali, kad bi stigao nalog s najvišeg mesta, iz vlade ili od kralja lično, policija bi lako otkrivala prave autore.

Gusarčetova pesma

Tako se desilo da u proleće 1887. godine Branislavu Nušiću ni od kakve pomoći nije bilo što se ispod jedne pesme potpisao sa „Gusarče“. Ekspresno je izveden na sud i osuđen na dve godine zatvora!

Kao mladić, Nušić je bio pristalica Nikole Pašića, radikal, i kao takav protivnik kralja Milana Obrenovića. Svoje je opozicionarstvo ispoljavao u kratkim zajedljivim tekstovima i duhovitim pesmicama, vodeći ipak računa da se zakloni iza pseudonima, jer kraljeva je ruka bila dugačka i teška, a moć velika.

Tako je 1. maja 1887. u listu Novi beogradski dnevnik objavio članak: „Juče sam gledao sprovod pok. Katanića majora. To je onaj junak koji je osvetlao obraz celoj srpskoj vojsci u Srpsko-bugarskom ratu. Za takvog junaka, ja se nadah biće sprovod osobiti. No, ne bi ništa. Pratilo ga je nekoliko oficira do groba, a vojska i banda zaustaviše se na Trkalištu kod koleričnih baraka i tu mu odaše poslednju počast; a sprovod ode ćutećki i bez bande i bez vojske. Ovo je doista lepo odavanje počasti, a još ovo dana ispraćaše i banda do samog groba čak i niže činove. Kakvi su to računi, ne znam; samo je žalosno da se ovakav čovek na ovakav način saranjuje... Onomad saraniše jednu babu. Po švapskom popu videh da je ili katolička ili protestantska. Koja je to baba, ne znam; rekoše da je mati Franasovića. Na njenoj pratnji bili su valjda svi đenerali, mnogo oficira i mora biti svi ministri. I svi je ispratiše do groba. Juče, na pratnji jednog junaka srpskog, kakvih je malo, ne beše nijednog đenerala i samo nekoliko oficira. Možda su išli do crkve; ali su babu pratili do groba. A gde su besede na grobu? A gde je primer vojsci i oficirima?“

Mihailo Katanić

Dosta nepromišljeno, i bez pravog razloga, kralj Milan 1885. uveo je Srbiju u rat s Bugarskom. Jednu od svetlih tačaka u ovom ratu, koji smo neslavno izgubili, predstavlja junaštvo Mihaila Katanića, čiji pogreb Nušić pominje.

Bugari su kod Caribroda, današnjeg Dimitrovgrada, na brdu zvanom Neškov vis, opkolili Katanićev bataljon i naneli mu strašne gubitke. Preostalo je bilo još samo da uzmu zastavu bataljona i kao trofej je pošalju u Sofiju. Ali tu im se isprečio Katanić lično...

Držeći zastavu u jednoj ruci, drugom je pucao, braneći je. Nije je ispustio ni kad su ga, jedan za drugim, pogodila dva metka. Onda su mu Bugari prišli, zadobio je pet rana od bajoneta... i tako krvav, otkinuo je zastavu s koplja i zgužvao je pod bluzu, nadajući se da je kod njega mrtvog neće naći.

Sudbina je htela drugačije.

Bitku na Neškovom visu i Katanićevo nastojanje da sačuva čast svoje jedinice posmatrao je s komandnog položaja vladar Bugarske, knez Aleksandar Batenberg. Poslao je svog ordonansa da spase život srpskom oficiru koji se tako srčano borio. Teško ranjenog, preneli su ga u Sofiju i tamo izlečili, a kad je rat završen, ispratili su ga s počastima u Beograd.

Kralj Milan je Katanića, još dok je bolovao u Sofiji, unapredio u majora. Službovao je u Kragujevcu, Valjevu, pa u Beogradu, gde je u aprilu 1887. godine, zbog teško oštećenih pluća od metaka i bajoneta, u četrdeset sedmoj godini umro.

Dragutin Franasović

Pet dana pre Mihaila Katanića umrla je u Beogradu Frane Franasović. Kad se Miloš Obrenović 1858. iz progonstva vraćao u Srbiju da opet preuzme vlast, do Beograda ga je na brodu dovezao njen muž Franjo Franasović. Njihov sin Dragutin ostao je oficir, a 1879. postao je ađutant kralja (tada još kneza) Milana.

Posebnu kraljevu milost Dragutin Franasović zaslužio je tri godine kasnije. Vraćajući se iz posete knezu Batenbergu (posle rata vladari su opet postali prijatelji, međusobno se ubijao prost narod), kralj Milan je po tadašnjem običaju sa savskog pristaništa prvo svratio u Sabornu crkvu. Tamo ga je, obučena u crno, dočekala Ilka, udovica Jevrema Markovića, oficira streljanog zbog učešća u jednoj ranijoj buni protiv Milana. Opalila je jedan metak i promašila, a pre nego što je stigla da puca opet, oružje joj je oteo Dragutin Franasović. Kao „spasitelj kraljevog života“, istog dana unapređen je u pukovnika, a onda je njegova karijera dobila neverovatan zamah: u vreme rata s Bugarskom bio je ministar vojni, a kad mu je majka umrla, u vladi je držao resor inostranih poslova.

Da se Nušić zadržao na tekstu koji smo citirali, ništa mu se ne bi desilo. Ali, ohrabren pohvalama, ono što je napisao u Novom beogradskom dnevniku mladi literata pretočio je u stihove. U istim novinama objavio je i pesmu „Pogreb dva raba“, a njeni završni stihovi glasili su ovako: „Srpska deco što misliti znate / iz ovoga pouku imate: / U Srbiji prilike su tak’e, / babe slave, preziru junake, / zato i vi ne muč’te se džabe, / srpska deco, postanite babe.“

I ovo bi, ma koliko zajedljivo bilo, prošlo bez sankcija da se Nušić nije drznuo da pomene i kralja. Istina, stidljivo, nabrajajući ko je sve bio u pogrebnoj povorci Frane Franasović, napisao je: „oficiri cela kita sjajna, / pukovnici, s orlom i bez orla, / i još neko, ali to je tajna.“

Ceo Beograd, naravno, znao je ko je „tajna“, i to ga je poslalo u Požarevac na dvogodišnju robiju.

Ben Akiba

Usledile su silne intervencije i molbe, Nušićev otac je čak izmolio od Dragutina Franasovića pismo u kojem ovaj izjavljuje da se ne oseća povređenim pesmom, ali kralj je bio ljut i u početku nije ni hteo da čuje da pesnika pomiluje. Tek posle tri meseca složio se da autora zlosrećne pesme puste na slobodu.

Ali, da bi dobio posao, morao je lično da se pojavi pred kraljem i zatraži oproštaj. Nušić je kasnije zapisao da je onog trenutka kad je prekoračio prag sobe za audijencije u dvoru „stresao sa svoje obuće partijsku prašinu“ (radikalsku) da se oslobodio stranačkog zanosa.
Dobio je posao, samo što je kralj bio osvetoljubiv, narednu deceniju Nušić je proveo kao službenik u konzulatima na Kosovu i u Makedoniji.

Tu, međutim, ne prestaju njegove nevolje s krunisanim glavama.

Ostalo je zabeleženo da je budući komediograf bio blizak prijatelj s Dragom Mašin, koja se i sama bavila pisanjem i prevođenjem, a preko nje i s Milanovim sinom i naslednikom, kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Čak je napisao i poemu „Ljiljan i omorika“, veličajući kraljevski par. Ali kad su 1903. oni u Majskom prevratu ubijeni i na vlast došli Karađorđevići, to mu je prijateljstvo uzeto za zlo. U nemilosti novog režima kao nepouzdan i pristalica Obrenovića, bio je izložen svojevrsnom bojkotu. Prihvatio je ponudu novopokrenutog dnevnog lista Politika da piše humoreske s temama iz gradskog života pod pseudonimom Ben Akiba. Tek 1908. godine, kad je organizovao velike patriotske demonstracije protiv Austrougarske zbog aneksije Bosne i Hercegovine, s njega je skinuta svaka sumnja.

Momčilo Petrović