OTMICA: Slučaj Miljkane i Marije ubrzao pripajanje šest nahija Miloševoj Srbiji

Na Sve­tog An­dri­ju, 30. no­ve­m­bra po sta­rom ka­le­n­da­ru 1830. go­di­ne, na Ve­li­koj na­rod­noj sku­p­šti­ni u Beo­gra­du sve­ča­no je pro­či­tan - na tu­r­skom je­zi­ku! - ha­ti­še­rif su­l­ta­na Ma­h­mu­da II ko­jim je Sr­bi­ja do­bi­la au­to­no­mi­ju i ne­za­vi­snu unu­tra­šnju dr­žav­nu upra­vu. Su­tra­dan, isti je akt pro­či­tan i na sr­p­skom, a Mi­loš Obre­no­vić obra­tio se na­ro­du:

Sr­bi­ji je pri­po­je­no še­st tra­že­nih na­hi­ja i ona je ta­ko znat­no, sko­ro za ce­lu jed­nu tre­ći­nu svog do­ta­da­šnjeg po­se­da, bi­la po­ve­ća­na i po­ja­ča­na.

A evo šta se u no­ve­m­bru 1832. de­si­lo u Mo­zgo­vu i šta je - u Mi­lo­še­voj re­ži­ji - bi­lo po­sle.

Osio­ni begovi

Tri osio­na be­ga, bra­ća Vre­n­če­vi­ći iz Le­sko­v­ca, u je­sen te go­di­ne pro­ja­ha­li su po­red de­vo­ja­ka ko­je su za­gr­ta­le vi­no­grad. Za oko su im za­pa­le Mi­lj­ka­na i Ma­ri­ja iz Mo­zgo­va, pa su ih pros­to po­di­gli na ko­nje i ne osvr­ću­ći se na mo­l­be i plač nji­ho­vih dru­ga­ri­ca, na­sta­vi­li put Kru­še­v­ca.

Tre­ba zna­ti da je ta­kvo po­na­ša­nje Tu­ra­ka bi­lo pri­li­č­no ra­spros­tra­nje­no: vla­sti mla­de Kne­že­vi­ne Sr­bi­je po­pi­sa­li su u Pa­ra­ćin­skom, Ra­žan­skom i Ale­k­si­na­č­kom sre­zu 152 slu­ča­ja oti­ma­nja, pre­vo­đe­nja u tu­r­sku ve­ru i si­lo­va­nja. Isto­ve­tan spi­sak sa­či­njen je i za Kru­še­va­č­ku na­hi­ju i spi­sak svih tih zu­lu­ma upu­ćen je u Ca­ri­grad, gde su shva­ti­li da mo­ra­ju ne­što da pre­du­z­mu po­vo­dom ža­l­be ko­ju im je dos­ta­vio Mi­loš. U Sr­bi­ju su po­sla­li spe­ci­jal­nog ko­me­sa­ra Mu­sta­fu-be­ga da na li­cu me­sta pro­ve­ri ka­ko stva­ri sto­je. I još mu je na­lo­že­no da po­se­b­nu pa­žnju obra­ti na slu­čaj de­vo­ja­ka iz Mo­zgo­va, ko­ji je i Mi­loš u svom pi­smu na­ro­či­to ista­kao.

Ko­pi­ju ovog spis­ka po­či­nje­nih na­si­lja Mi­lo­šev brat Je­vrem u ja­nua­ru 1833. pre­dao je beo­gra­d­skom ve­zi­ru Hu­sein-pa­ši i o is­ho­du od­mah oba­ve­stio kne­za Sr­bi­je: „Hu­sein-pa­ša ka­zao nam je da će no­ćas ispra­ti­ti bu­j­ru­l­di­ju (na­red­bu, prim. M. P.) u Niš i Le­sko­vac, da mu do­đu Vre­n­če­vi­ći s ote­tim de­vo­j­ka­ma ova­mo, pak da ispi­ta ove, ka­ko su ote­te i tu­r­če­ne. Pak ako bu­du s dra­gom vo­ljom po­tu­r­če­ne, a ono da se na­vr­ši Po­r­ti­na (vla­da u Ca­ri­gra­du, prim. M. P.) že­lja, nek i osta­nu kod Vre­n­če­vi­ća, ako li bu­du na­si­l­no, a one će se vra­ti­ti ku­ća­ma svo­jim, a Vre­n­če­vi­ći pak ka­zni­ti.“

I još je beo­gra­d­ski ve­zir pre­ko Je­vre­ma za­mo­lio kne­za Mi­lo­ša da Ale­k­si­n­ča­ni­ma, Ra­ža­nj­ci­ma i Pa­ra­ći­n­ci­ma ka­že da Vre­n­če­vi­će, kad bu­du sa Mi­lj­ka­nom i Ma­ri­jom u Beo­grad išli, ni­ka­ko ne di­ra­ju.

Mi­loš je od­mah od­go­vo­rio bra­tu da on „ne mi­sli od Vre­n­če­vi­ća de­vo­j­ke oti­ma­ti“, ali da ne mo­že da od­go­va­ra za ono što Tu­r­ci­ma mo­že da se de­si izvan gra­ni­ca Kne­že­vi­ne Sr­bi­je, to je­st u na­hi­ja­ma ko­je Sr­bi­ji ni­su vra­će­ne. I još ka­že Je­vre­mu da kad se već Vre­n­če­vi­ći­ma opra­šta što su u po be­la da­na pred sve­tom ote­li de­vo­j­ke, on­da se ni Sr­bi­ma ne mo­že za­me­ri­ti ako im de­vo­j­ke preo­t­mu i oslo­bo­de. Ali Mi­loš na­la­že bra­tu da ve­zi­ru sao­p­šti da će Sr­bi­ma bi­ti na­re­đe­no da be­go­v­ski ka­ra­van ne di­ra­ju.

Pi­smo bra­tu Jevremu

Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je Mi­loš iz Kra­gu­je­v­ca opet pi­še bra­tu Je­vre­mu u Beo­grad i ja­vlja mu šta se u me­đu­vre­me­nu de­si­lo, od­no­sno ka­ko da do­ga­đa­je pred­sta­vi ve­zi­ru.

Ma­j­ke i se­stre ote­tih de­vo­ja­ka, pi­še knez sr­p­ski, u Ra­žnju su sa­če­ka­li Mi­lj­ka­nu i Ma­ri­ju, ko­je su Vre­n­če­vi­ći vo­di­li u Beo­grad na sa­slu­ša­nje, ali im be­go­vi ni­su do­zvo­li­li ni da se po­zdra­ve ni da se vi­de. Za­to su na­j­bli­ži de­vo­ja­ka na­sta­vi­li za ka­ra­va­nom sve do Ja­go­di­ne dan i noć, ne­kih pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra da­lje, gde su vi­đe­ni­ji Sr­bi od ve­zi­ro­vog iza­sla­ni­ka, ko­ji je pra­tio Tu­r­ke i de­vo­j­ke, za­tra­ži­li da omo­gu­ći su­sret Mi­lj­ka­ne i Ma­ri­je s ma­j­ka­ma.

„No, Vre­n­če­vi­ći ne če­ka­ju­ći... po­tr­g­nu sa­blje i po­le­tu na na­rod ko­ji se ov­de do­go­dio vi­ču­ći: ‘Ne da­j­te za tu­r­sku ve­ru da se đau­r­ske že­ne vi­de s na­šim že­na­ma!’ I na ove re­či nji­ne po­tr­g­nu pu­ške i no­že­ve i mo­m­ci nji­ni i ustre­me se na na­še lju­de ko­ji su on­de bi­li i jed­no­ga ra­ne sa sa­bljom, i na­ši lju­di, vi­de­ći to, i bo­je­ći se oru­ž­jem bra­ni­ti se od nji, da se otud ne bi ka­v­ga za­po­če­la i da ne bi mr­tvi bi­lo, do­če­pa­ju mo­t­ke te on­de Vre­n­če­vi­će­ve mo­m­ke ma­lo izlu­pa­ju i sa­sta­ve ma­j­ke i se­stre s ote­tim de­vo­j­ka­ma, te se vi­de i odan­da svi sku­pa po­đu da­lje.“
Je­vrem ni­je li­č­no iza­šao pred ve­zi­ra, ne­go je po­slao Ale­k­su Si­mi­ća, ko­ji je Hu­sein-pa­ši ispri­čao Mi­lo­še­vu ve­r­zi­ju. Ali ni­je sve pro­šlo gla­t­ko...

- Ba­rem ne­mo­j­te me­ne va­ra­ti kao mla­du de­cu s igra­č­ka­ma, ja sam ov­de me­đu va­ma še­st go­di­na i ja do­bro znam da ov­da­šnji lju­di tak ovo što ne sme­du uči­ni­ti bez za­po­ve­sti Mi­loš-be­go­ve, a oso­bi­to to je i osve­do­če­no da je sve po za­po­ve­sti bi­lo, je­r­bo su u Ja­go­di­ni 2.000 oru­ža­ni Sr­ba do­če­ka­li Vre­n­če­vi­će, ko­je se dru­go­ja­či­je bez za­po­ve­sti ne bi sku­pi­li, a isti lju­di ka­za­li su Mi­le­ti, kad ih je bio i raz­go­nio da Tu­r­ke ne bi­ju: „Za­što nas sad bi­ješ i raz­go­niš kad si nam ma­lo­pre za­po­ve­dio da ovo či­ni­mo?‘ - ka­zao je Hu­sein-pa­ša Ale­k­si Si­mi­ću, a ovaj pre­neo Mi­lo­šu.

Beo­gra­d­ski ve­zir znao je i da Vre­n­če­vić ni­je po­te­zao sa­blju na na­rod, ne­go da su mu je Sr­bi dr­sko izvu­kli iz ka­ni­ja i od­ne­li, kao što je bio oba­ve­šten da je na­rod Mi­lj­ka­nu i Ma­ri­ju u Pa­la­n­ci oteo od Tu­ra­ka i da su one oda­tle u Beo­grad na­sta­vi­le pra­će­ne ve­li­kim bro­jem Sr­ba. Duž ce­log pu­ta do pre­sto­ni­ce, gde je za 31. ja­nuar 1833. kod ve­zi­ra bi­lo za­ka­za­no sa­slu­ša­nje, de­vo­j­ke i nji­ho­ve ma­j­ke na­rod je sr­da­č­no do­če­ki­vao i po­zdra­vljao, i to se pu­to­va­nje pre­tvo­ri­lo u bu­r­no izra­ža­va­nje pa­trio­ti­z­ma i na­cio­nal­nog po­no­sa.

Sli­č­no je bi­lo i u Beo­gra­du. Mi­lan Jo­va­no­vić Sto­ji­mi­ro­vić pi­še: „U Grad (utv­đe­nje na Ka­le­me­g­da­nu, prim. M. P.) po­šli su Je­vrem Obre­no­vić i bra­ća Sto­jan i Ale­k­sa Si­mić, a za nji­ma na pe­de­set ko­ra­ka stu­pa­le su Mi­lj­ka­na i Ma­ri­ja s tu­g­dži-ba­šom, Ma­r­kom bu­lju­ba­šom i dva pan­du­ra. Bi­la je to ve­li­ka sen­za­ci­ja za Beo­grad. Svi su se zai­n­te­re­so­va­li šta će bi­ti s de­vo­j­ka­ma. Na Ka­le­me­g­da­nu i po ča­r­ši­ji, na ra­skr­šći­ma, sku­pi­la se ma­sa gra­đa­na Sr­ba, a u Gra­du, po be­de­mi­ma, na ka­pi­ja­ma i kod ve­zi­r­ske di­va­n­ha­ne, sja­ti­lo se mno­štvo Tu­ra­ka.“

Čelovjekoljublje

Od Vre­n­če­vi­ća na sa­slu­ša­nju se po­ja­vio sa­mo mla­đi brat Osman-beg, dok su ve­zi­ru ja­vi­li da je sta­ri­ji Se­lim-beg po­lu­deo. Mla­đi na­si­l­nik je, kao što se i oče­ki­va­lo, izja­vio da ni­ka­kve ot­mi­ce ni­je ni bi­lo, ne­go da su se oni una­pred s de­vo­j­ka­ma do­go­vo­ri­li da po­đu s nji­ma u Le­sko­vac i po­tu­r­če se.

De­vo­j­ke, opet, ka­žu da Vre­n­če­vi­će pre ot­mi­ce ni­kad ni­su vi­de­le i da ni­ka­kvog do­go­vo­ra ni­je bi­lo, a ni da one ni­su opri­mi­le tu­r­sku ve­ru.
- Ka­za­še nam po jed­no tu­r­sko ime, ko­je mi ni­smo ni upa­m­ti­le. No, mi zna­mo da je na­ma ime jed­noj Mi­lj­ka­na, a dru­goj Ma­ri­ja.

I ta­da ve­zir na­re­di Sr­bi­ma da odve­du de­vo­j­ke sa so­bom, da ove za­dr­že po­klo­ne što su od Vre­n­če­vi­ća do­bi­le, a Osman-be­ga uha­p­se.
Hro­ni­ča­ri su za­be­le­ži­li da su „gra­đa­ni Sr­bi ska­ka­li od ra­dos­ti kad su ču­li šta su de­vo­j­ke izja­vi­le, pa po­hr­li­še da ih da­ri­va­ju“ sku­pom ode­ćom i obu­ćom. Knez Mi­loš i kne­gi­nja Lju­bi­ca, kod ko­jih su de­vo­j­ke pri po­vra­t­ku u Mo­zgov odve­de­ne, ta­ko­đe su ih bo­ga­to na­gra­di­li, a Mi­loš je po­se­b­nim pi­smom po­hva­lio Beo­gra­đa­ne zbog „če­lo­vje­ko­lju­blja“.

Po bra­tu Je­vre­mu knez je Hu­sein-pa­ši po­slao 25.000 gro­ša i ma­lo do­c­ni­je još to­li­ko pre­ko Ale­k­se Si­mi­ća. Ma­nje su­me do­bi­li su i dru­gi Tu­r­ci uklju­če­ni u ovaj slu­čaj. Sve u sve­mu, bla­ga­j­nu Kne­že­vi­ne Sr­bi­je ovaj je slu­čaj ko­štao pre­ko 60.000 gro­š

Osman-beg Vre­n­če­vić ni­je du­go le­žao u za­tvo­ru, a i sta­ri­ji brat je na­pra­sno ozdra­vio, pa su se vra­ti­li u Le­sko­vac.

Sr­bi su po­ka­za­li da se Tu­ra­ka ne bo­je, pa im je tri-če­ti­ri me­se­ca ka­sni­je Oto­man­sko ca­r­stvo, upla­še­no mo­gu­ćom ek­splo­zi­jom na­si­lja, vra­ti­lo na­hi­je ko­je je od njih oslo­bo­dio Ka­ra­đo­r­đe i ko­je su im pri­pa­da­le.

Momčilo Petrović