Tragedija koja je potresla Beograd: Direktor "Prizada" ubijen misleći da brani ćerku od lopova - pucnjevi, panika i kobna greška!

Ko god da je prošao Obilićevim vencem nije mogao da na na broju 2 ne primeti zgradu Tanjuga. Projektovana 1937. godine, a završena tokom naredne dve, danas je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Sve je krenulo da kažemo - panikom. Služavkinom. I ćerkinim, za te prilike, ogromnim grehom prema državi. Dok joj je otac sa svojim društvom bio privredna karika od izuzetnog značaja, ona je sa svojim društvom bila pretnja poretku.

Jutrom oko šest sati, bunovan i uplašen, pucao je na policijskog agenta Marka Markovića, koji je došao sa kolegom Miodragom Lazovićem i jednim žandarmskim podnarednikom da izvrši po službenoj dužnosti pretres prostorija u kojima je boravila mlada studentkinja filozofije Ranka Marković, a u vezi sa poslednjim studentskim i komunističkim demonstracijama.

Pošto je bila budna pre svih, kuvarica Kata Gajnikar se prepala videvši policiju i uz vrisak obavestila Eda da su neki naoružani ljudi upali u stan njegovih ćerki Ranke i Vide. On je odmah iskočio kroz prozor, pa poluodeven, bos i s revolverom u ruci ušao je sa ulice na glavna velika vrata. I...

Jutarnja priča

Agenti su stigavši u Brankovu 13 zakucali na prozorče u suterenu. Kata je bila ljuta što je ometaju u poslu. Rekli su joj da otvori tešku hrastovu kapiju. Ušli su.

Ko zna šta se u njenoj glavi motalo, ali je posumnjala da su agenti. Znala je da su se nekada pre tamo u njenom Međimurju razbojnici prerušili u žandarme i opljačkali župnika...

I dok su u donjem krilu kuće, oni već lupali na vrata Markovićevih ćerki, Kata je utrčala kod gazde u sobu, u kojoj je spavao sa suprugom Mašom i najmlađom decom ćerkom Veljkom i sinom Mladenom. Panično je viknula:

- Gospodine, brzo, probudite se! Ubiće nam gospođice!

Bio je poznat kao veoma nervozan čovek. Uzeo je revolver i iskočio kroz prozor pravo pred mlekadžiju i bakalina koji su bili zatečeni prizorom polugolog direktora s revolverom kako utrčava s ulice na vrata vičući: "Policija! Zovite policiju!".

Uleteo je pod trem svoje kuće i ugledao nepoznatog čoveka...

Ćerkina priča

Kada je Kata ostavila nezvane goste, agent Lazović i žandarm su ušli u devojačku sobu i odmah započeli pretres, a Ranka je videvši da se Marković uputio u gornji deo objekta doviknula mu:

- Molim vas, ne idite gore! Tamo je naš otac, on je nervozan čovek!

Pokušala je, ispričala je kasnije u istrazi, da istrči da ga spreči. Za njom su krenuli i Lazović i podnarednik. Marković je zastao.Odjeknuli su pucnji. Ispaljeno je osam metaka. Policajac Marković je ranjen u ruku, a direktor Marković je klečao držeći se levom rukom za grudi sa uperenim pištoljem u policajce.

Svi su očekivali da će ponovo da zapuca. Klonuo je i srušio se na beton mrtav.

Kuvaricina priča

Još nije bilo svanulo, a Kata je već uveliko spremala hranu u kuhinji kada je začula kucanje. Provirila je kroz zamagljeni prozorčić.

- Pitala sam ko je tako rano. "Poštar, imate paket", odgovoreno mi je. Otvorila sam kapiju. Samo su povikali: "Ne mrdaj!" Držali su uperene revolvere u mene.

Svedočila je da se veoma uplašila, da ih je odvela do devojčinih vrata, a onda otišla da razbudi Eda.

- Uzeo je revolver. Iskočio. Čula sam pucnje. Sva sam zadrhtala. Imala sam samo toliko snage da vrisnem: "Jao, gospođo, ubiše nam gospodina!"

Predsmrtna priča

Edo Marković bio je poreklom iz Đakova, u Osijeku je završio Trgovačku akademiju, a od 1915. je u Zagrebu bio direktor Zemaljske opskrbe, institucije za prehranu stanovništva tokom rata. Po stvaranju Kraljevine SHS stavlja joj se u službu i i biva postavljen 1919. za direktora Jugoslovenske banke, da bi se iz Zagreba preselio u Beograd 1934. kada staje na čelo "Prizada".

Kao mladić važio je za odličnog zastupnika omladine pre Velikog rata, učestvovao je tada u svim borbama protiv pre svega mađarskog režima. Za vreme rata bio je u prvim nacionalnim redovima sa Srđanom Budisavljevićem, osniva i tada veoma poznati Glas Srba, Hrvata i Slovenaca.

Kasnije je za svoje zasluge u novostvorenoj kraljevini odlikovan ordenom Belog orla šestog stepena, te Svetog Save drugog i trećeg stepena.

Na Obićevom vencu 2 je i dalje ista ona zgrada za koju se Edo Marković svesrdno zalagao da bude izgrađena. Sačuvana je i državi vredna, baš kao što je bilo vredno društvo koje je vodio dok jedan tren panike i vriska nisu čoveka prenutog iz sna i uplašenog za svoju decu ponukali da zapuca u nepoznate naoružane ljude. I dok agent Marković nije uzvratio pogodivši ga u srce.

Kurir/Kaldrma