Brat najsurovije ponizio sestre, nikad mu ovaj potez neće oprostiti: Kad su umrli roditelji ni na sahranu nije došao - "Bog će ti vratiti, Momčilo"

Mi, Danica i Ljubica, rođene smo u istom selu, pod istim krovom, u porodici koja nas je učila poštenju, brizi jednih za druge i veri da je porodica svetinja. Odrasle smo u skromnosti, ali uz ogromnu ljubav roditelja. Imali smo i brata, Momčila, najmlađeg i jedinog sina, kome su roditelji dali sve – školovanje, podršku, zemlju – i veru da će on biti stub kuće kada njih više ne bude.

Majka je dugo bolovala. Noći smo provodile kraj nje, brisale joj čelo, hranile je, okretale u postelji. Otac, iako srčani bolesnik, nije hteo da legne dok je ona bila živa. Mi – dve žene bez mnogo novca, ali sa srcem koje ne zna za odustajanje – iznele smo sve te dane i noći. Svaku injekciju, svaki pad, svaki lek. I nismo tražile ništa zauzvrat.

Ali Momčilo se nije javio. Nije pitao za njih. Nije poslao ni razglednicu. Majka je umrla, a mi mu nismo javile ni za to. Šta bismo mu rekli? Da dođe na sahranu žene koju je zaboravio? Da gleda u pod pored sanduka?

Očev odlazak i hladni susret

Tri meseca kasnije, otac je za njom otišao – kao da nije mogao bez nje. Tad smo mu ipak javile. Poslale smo telegram, ali odgovora nije bilo. Međutim, kad je došla ostavinska rasprava, Momčilo se pojavio – bahat, sa rukama u džepovima i hladnim izrazom lica. Kroz zube je rekao: "Ovo je sve moje, jer sam ja jedino muško dete."

Mi smo ćutale. Ne iz mržnje, već iz duboke tuge – tuge zbog roditelja koji su ga čekali, a nisu dočekali, i tuge što brat više nije brat.

Borba za nasledstvo

Nakon toga, pozvali su nas na sud da se odreknemo svog dela nasledstva. Nismo se pojavile – bilo nam je ispod dostojanstva i nije bilo pravedno. Mi smo bile uz roditelje kad im je bilo najteže, dok je on gradio život u inostranstvu.

Momčilo je našao lažne svedoke, iskoristio našu odsutnost i tvrdio da je on sa roditeljima gradio kuću. Sud je odlučio da imanje pripadne njemu, a nama su ostali sudski troškovi – novac koji smo morale da platimo samo zato što smo se rodile u istoj kući.

Rekle smo mu:

"Bog će ti vratiti, Momčilo. Ne znamo kada, ne znamo kako, ali ono što si ostavio – nije ostalo neviđeno."

Uzeo je deo koji mu po zakonu ne pripada. Ali znaš šta? Neka uzme. Mi smo zadržale ono što zakon ne može da meri – savest, sećanja, miris majčine supe, očeve priče pred spavanje i mir u srcu što nismo nikog izdali.

Jer, ono što život daje, ako se ne čuva i ne vraća, uzme ti dušu. Momčilo je zaboravio da postoji viši sudija, onaj Gore, i neka mu oprosti ako može – mi nećemo.

Kurir.rs/Stil