TRAGEDIJA: U rat protiv Bugara pošli kao na svadbu, a vratili se u rasulu - poraženi i poniženi
Jedini rat u novijoj istoriji koji je Srbija započela - završio se njenim sramnim porazom.
Godine 1885. srpska vojska, „zaneta jeftinom pobedom, olakom slavom“, prešla je bugarsku granicu da bi posle samo nekoliko dana bežala u rasulu.
Potonji vojvoda Živojin Mišić, tada poručnik, u sećanjima je zabeležio: „U ovaj rat mi smo išli kao seljaci na svadbu - bez ikakvih predostrožnosti.“
Ovo je priča o našoj sramoti.
"Kao grob srpskog naroda"
Potpisivanjem ugovora o miru u San Stefanu, malom mestu zapadno od Istanbula, u martu 1878. godine okončan je rat između Rusije i Turske. Uslove je diktirala ova prva. Između ostalog, Sanstefanskim mirom stvorena je Velika Bugarska na prostoru od Dunava na severu do Egejskog mora na jugu i od Ohrida i Niša na zapadu do Crnog mora na istoku. Rusi su tako, kao pokrovitelji Bugara, želeli da ostvare prevlast na Balkanu, i ni najmanje im nije predstavljalo problem što su znatno oštetili Srbiju. Košulja im je bila bliža od kaputa...
Ali na taj su način bili ugroženi i interesi Engleske i Austrougarske. Na njihovu inicijativu već u junu iste te 1878. godine održan je radi revizije Sanstefanskog mira Berlinski kongres.
Odlučeno je da se Rumunija, Srbija i Crna Gora priznaju kao suverene države. Bugarska je ostavljena kao autonomna kneževina pod turskim suverenitetom, ali smanjena na trećinu one države koju su projektovali Rusi. Od ostatka teritorije Velike Bugarske stvorena je Istočna Rumelija (južni deo današnje Bugarske) pod turskom upravom, a Makedonija je vraćena pod potpunu tursku vlast.
Takvo je stanje ostalo do 1885. godine, kad su - pod uticajem ruskih agenata - stanovnici Istočne Rumelije proglasili ujedinjenje s Bugarskom, i pozvali kneza Aleksandra Batenberga da stane na čelo države. Ovo drugo nije bilo po volji Rusije, pa su iz bugarske vojske povukli sve svoje oficire koji su inače bili na komandnim funkcijama. U bugarskoj vojsci posle toga najviši čin bio je kapetanski...
Kralj Milan Obrenović, koji je tada imao 31 godinu, smatrao je pripajanje Istočne Rumelije direktnim ugrožavanjem interesa Srbije, koji se moraju braniti ratom. Njegova su strahovanja, strogo uzev, bila opravdana: Bugarska sa Istočnom Rumelijom bila je veća od Srbije, i kao takva imala je veće šanse da sebi pripoji Makedoniju. Koju je, opet, Milan video kao teritoriju koja istorijski pripada Srbiji.
„Kako ja smatram Veliku Bugarsku, koja bi se približavala granicama stefanskim kao grob srpskog naroda“, govorio je kralj austrijskom poslaniku u Beogradu u maja 1885, „to ću pre odstupiti i drugima prepustiti odgovornost za posledice nego gledati da se mojoj zemlji ruskim delom podvezuju životne žile.“
Ni inače njegovi odnosi s Bugarima nisu bili dobri.
Timočka buna
Dve godine ranije, u jesen 1883. Nikola Pašić i radikali podigli su Timočku bunu, koju su kralj Milan i njegova vlada ugušili u krvi: izvršena je 21 smrtna osuda, a 734 čoveka kažnjena su robijom i zatvorom. Među uhapšenima je bila i većina prvaka Radikalne stranke, ali se Pašić s nekolicinom saradnika spasao bekstvom u Bugarsku. Tamo je dobro dočekan, dozvoljeno mu je čak da se nastani blizu granice i da odatle radi na organizovanju nove bune. U isto vreme, bugarska štampa, pa i ona koja je zastupala zvaničnu politiku vlade, otvoreno je podržavala Pašića i zaverenike. Milan je to smatrao neprijateljskim gestom. A vlada u Sofiji dodala je prvom prilikom so na njegovu ranu.
Pola veka ranije knez Miloš kupio je nekakvo imanje kod mesta Bregovo na našoj, levoj obali Timoka, čijim je tokom išla granica između Srbije i Bugarske. S vremenom je Timok promenio tok, pa se Bregovo našlo na desnoj, bugarskoj strani. Srbija je, međutim, imanje smatrala srpskim, pa je tamo podignuta i karaula. Njeno uklanjanje 1884. godine zatražila je zvanična Sofija, a kad mi nismo pristali, Bugari su je zauzeli silom i oterali naše vojnike. Milanov ultimatum nije dao rezultate, najviše zato što su Rusi radili protiv srpskog vladara, pa su kneza Batenberga nagovorili da odustane od ustupaka. Kraljevina Srbija je šest dana kasnije, 28. maja 1884, prekinula diplomatske odnose s Bugarskom.
Scena za oružani sukob bila je postavljena.
Događaji su išli ovim redom: bugarsko ujedinjenje desilo se 6. septembra 1885; Milan je sa odmora u Austriji u Beograd doputovao 8. septembra; 9. septembra srpska vojska stavljena je u vanredno stanje, a u Nišu je za 19. septembar sazvana Narodna skupština.
Stojeći ispod kraljevskog, crvenog baldahina, kralj je poslanicima i ministrima saopštio da je cilj Srbije „održavanje u važnosti Berlinskog ugovora i povraćaj poremećene ravnoteže“. Hroničari beleže da je vojska bila spremna za rat, ali se nije znalo na koga ćemo udariti.
Činilo se prirodnim da napadnemo Tursku kako bismo zauzeli Makedoniju, ili da zaratimo sa Austrougarskom i upadnemo u Bosnu i Hercegovinu koju je ona okupirala, i niko nije video smisao ratovanja s Bugarskom, jer Srbija nije polagala prava na njene teritorije pa je naš rat mogao da ima za cilj samo vraćanje Istočne Rumelije - Turcima!
Milan se ipak odlučio za ovo poslednje. Na prve dve zemlje nismo smeli, a pobeda nad Bugarima - u koju niko nije sumnjao - pokazala bi da na Balkanu niko ne može da menja granice bez dozvole Srbije i njenog kralja.
Pravac napada, međutim, i ratni cilj nije bilo moguće dugo kriti. Šta će se desiti postalo je izvesno kad je vojska grupisana kod Pirota, prema bugarskoj granici. Ali napad nije usledio odmah...
Austrougarska je, iz svojih razloga, odvraćala kralja Milana od rata. Engleska takođe. Obećavali su mu deo bugarske teritorije oko Vidina ako odustane od napada, ali od toga nije bilo ništa.
Za to vreme, Bugarska je svoju vojsku, koja je na početku sva bila raspoređena prema Turskoj, jer se očekivalo da će oni nastojati da vrate svoju Istočnu Rumeliju, postepeno prebacivala na položaje prema Srbiji. U septembru su imali samo 2.000 vojnika naspram naše granice, do početka novembra - oko 30.000.
Za to vreme srpska vojska je na položajima po sve lošijem vremenu čekala naredbu za pokret. U pismu supruzi 20. oktobra 1885. godine, pisac Laza Lazarević, tada vojni lekar, pisao je: „Stegao mraz, termometar pao pod nulu, bele se planine i krovovi... Dodijalo mi, istrulio sam sedeći i ništa ne radeći, a sve mislim šta oni veselnici (vojnici) rade u blatu i mrazu... onaj tamo cepti na mrazu i stoji kao direk, da se o njega obesi zastava naše slave...“
Strah kralja Milana
Srbija je objavila rat Bugarskoj 2. novembra, a iz političkih razloga, kao povod nije navedena Istočna Rumelija, nego spor oko Pašića i drugih emigranata, i oko karaule kod Bregova.
Vrhovna komanda nalazila se u rukama kralja Milana, koji - piše Vladimir Ćorović u „Istoriji Srba“ - „nije bio nikakav vojnik i koji je inače, po svojoj prirodi, bio najmanje pogodan za to mesto.“ A Živan Živanović, političar i ministar, u „Političkoj istoriji Srbije“ kaže da „živci kralja Milana nisu izdržali“. On se uplašio od jedne bezazlene akcije grupe bugarskih dobrovoljaca iza naših linija, i naredio povlačenje Vrhovne komande i naših snaga - i to u trenutku kad su Bugari bili spremni na odstupanje. „Sam knez Batenberg je docnije otvoreno iznosio ove scene, kao i svoju naredbu, prvo za odstupanje prema Sofiji, a kasnije za nastupanje ka Pirotu.“
Slobodanu Jovanoviću dugujemo detalj da je Milan svoje bekstvo objašnjavao ovako: „Ne mogu ovde ostati, neću da me Pašić i njegovi vode vezanog kroz Sofiju.“
Komandanti divizija ostavljeni su da se sami snalaze. Dok su Bugari napadali jednu srpsku diviziju, one druge su „stajale i gledale“, jer praktično nije bilo komande koja objedinjava celinu. Tek je predsednik vlade Milutin Garašanin zaustavio kraljevo bekstvo - pretnjom da će ga on ubiti ako se ne vrati u Pirot.
Najteži poraz srpska vojska pretrpela je na Slivnici od 5. do 7. novembra. Posle toga bugarskim jedinicima bio je otvoren put u Pirot.
Ko zna dokle bi posle Pirota stigli da austrougarski poslanik Kevenhiler nije otišao u bugarsku komandu i rekao im da će, ako nastave prodiranje u Srbiju, naići na austrougarsku vojsku.
„Tako se bedno i iz tako bednih uzroka, iz krajnje nespreme i neveštine, iz nemara i neiskrenosti svršio rat s Bugarskom, zasnovan u Beču u glavi kralja Milana“, zabeležio je Stojan Novaković, istoričar i političar.
Mirovni sporazum, potpisan u Bukureštu u februaru 1886. imao je samo jednu rečenicu: „Mir koji je prekinut između Kraljevine Srbije i Kneževine Bugarske 2. 11. 1885. povraća se od dana razmene ratifikacija ovog ugovora.“
Srbi su imali 746 mrtvih i 4.570 ranjenih, a Bugari 771 mrtvog i 4.232 ranjena - i nikom ništa.
Momčilo Petrović
