Braća Aleksandar (9) i Relja (5) sakupljaju orahe da bi preživeli: Priča o Markovićima kida dušu! "Krevetac nemaju, Emilija spava u kolicima"
Aleksandar mi se mnogo rastužio kad ga jedan drugar nije pozvao na rođendan, a onda je video da su slavili u piceriji. Pitao me je: "Tata, ja sam njega zvao, što on mene nije?” Bude krivo to detetu, ali šta da mu kažem? Nismo ni mi zvali uvek – prošle godine nismo ni za tortu i sok imali, a gde i da dođu kad prokišnjava na sve strane, reči su vidno utučenog Stefana Markovića.
"Sve je manje ljudi, a sve više divljih životinja!"
Braća Aleksandar (9) i Relja (5) jedina su deca u selu Cer kod Preševa koje je okruženo albanskim stanovništvom – drugare imaju samo u školi u drugom selu. Nedugo nakon posete članova humanitarne organizacije "Srbi za Srbe" dobili su i sestricu Emiliju koja spava u kolicima jer za krevetac nemaju. Žive na samoj granici sa Severnom Makedonijom, gde je sve manje ljudi, a sve više divljih životinja. Nedavno im je vuk napao koze, a njihova majka Marina ga je oterala, misleći da je kuče!
- Imamo baštu, prase i četiri koze, ali najviše volim kad sakupljamo orahe, pa idemo da prodajemo to i sir. U kući me je strah – ima velika rupa i mislim da je u njoj zmija, a iza ormara ima miševa i svega, nađemo ih i u garderobi da se ugnezde. Voda teče po celoj kući kad pada kiša, pa stavljamo lavore, šerpe i korito. Bojim se da se sruši – i onda mi nemamo kuću - opisao je svoju najveću bojazan mali Aleksandar.
"Često se isplačem kad me deca ne vide!"
Domaćin Stefan obavlja građevinske poslove kao pomoćni radnik. Bori se koliko može, ali jedva da zaradi 300-400 evra mesečno. I to kad ima posla – čim je loše vreme ili dođe zima, posla više nema. Nije prijavljen, niti može dobiti neko zaposlenje u toj sredini, a da ide dalje, usled okolnosti, nije opcija.
- Za život bismo nekako izgurali, ali kuća nam je u fazi raspada – stalno se mora nešto popravljati. Baš je stara, pravljena je od blata, kamena i trske. Čak i nije u potpunosti naša, koristimo samo ove dve sobice. Prozori su jako loši, pa duva na sve strane. Krpimo ih peškirima, ćebetom i čime stignemo, ali jako je teško zagrejati. Radio sam ja pre u jednoj fabrici, nadao se stvoriti nešto, ali dobio sam otkaz… Bar, Bogu hvala, imam divnu decu, što sam oduvek želeo, ali, iskreno, često se isplačem kad me ne vide – teško mi je što ne uspevam da im stvorim bolju perspektivu - snuždeno je rekao Stefan.
"Hoću da budem policajac"
Bude puno teških dana u domu Markovića. Najgore je što moraju stalno strahovati – da li će da padne kiša, hoće li biti jaka ili blaga zima, da ne dođe do nekog spoja jer su elektroinstalacije katastrofa, a vlaga i buđ su svuda… Koliko samo dana provedu u potpunom mraku jer struja često nestaje – čak su par novih godina tako dočekali. Nekad upale baterijsku lampu, ali više sveću – kažu skupe su baterije.
- Otvorim nekad frižider i vidim nema – budemo gladni.Nemam sad ni čizme za zimu – idem sve u patikama, ali budu mokre. Voleo bih da imam autić i plavu sobu, a ne ružnu ko sad gde i glavu pokrivamo ćebetom da bude manje hladno. I kad porastem hoću da budem policajac, hoću da faćam lopove i kriminalce - nizao je odgovore plemeniti dečačić Aleksandar.
Ovako možete pomoći:
SMS na 7763 (200 dinara)
Uplatom na račun: 160-0000000279491-71
Nemoć i generacijsko siromaštvo
Uslovi, kakvi se retko viđaju, svedoče o nemoći i generacijskom siromaštvu mnogih porodica iz ovog kraja.
Porazilo nas je, ipak, kad je majka Marina rekla „džaba nama snovi i maštanje, kad će nam padne krov na glave”, kao da još ne može poverovati da će neko zaista da im pomogne, i rastužilo kad smo saznali da otac već mesecima štedi da bi za Božić obezbedio deci po jedan paketić. Pozivamo vas zato da podržite našu Božićnu akciju – da Aleksandar, Relja i Emilija za ove praznike dobiju 100 paketića i da sve buduće dočekuju u toploj sobi pod sigurnim krovom!
Kurir/ Srbi za Srbe
