HITAC! Atentat na Milana Stojadinovića planirao Specijalni klub: U senci stajao general Živković
Svađe između Srba i Hrvata u zajedničkoj državi, stvorenoj posle Prvog svetskog rata, kulminirale su 20. juna 1928. godine kad je Puniša Račić, poslanik vladajuće većine, inače Srbin iz Crne Gore, u Narodnoj skupštini ubio dvojicu poslanika Hrvatske seljačke stranke, i teško ranio njenog vođu Stjepana Radića, koji je od rane preminuo u avgustu te godine.
Posle višemesečnih neuspešnih razgovora sa stranačkim prvacima, kralj Aleksandar I Karađorđević 6. januara 1929. godine zaveo je diktaturu: raspustio je Narodnu skupštinu, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, političke skupove, uveo cenzuru, državi promenio ime u Kraljevina Jugoslavija i proglasio ideologiju „integralnog jugoslavenstva". Namera mu je bila da jugoslovenstvom suzbije nacionalizme u zemlji.
Sprovođenje ovog projekta prepustio je generalu Petru Živkoviću. Dve godine docnije kralj je formirao Jugoslovensku nacionalnu stranku sa Živkovićem na čelu, i to je bila jedina dozvoljena partija u zemlji. Tek posle Aleksandrovog ubistva u Marselju, dozvoljen je rad i drugim partijama a diktatura je ukinuta izborima održanim u januaru 1935. godine.
Politička (ne) stabilnost
Knez Pavle, namesnik maloletnog naslednika prestola Petra, ukinuo je jugoslovenstvo kao državnu ideologiju, ali nije doprineo političkoj stabilnosti. U Narodnoij skupštini vođene su burne rasprave između Srba i Hrvata, ali i između ostataka nekada vladajuće Jugoslovenske nacionalne stranke, i nove partije čiji je lider bio Milan Stojadinović, ranije ministar finansija upleten u brojne korupcionaške afere. Od juna 1935. on se našao na čelu vlade, a u martu sledeće godine na njega je, dok je govorio u Narodnoj skupštini, izvršen atentat!
Najglasniji Stojadinovićevi protivnici - najozbiljniji su i dalje bili Hrvati - bili su članovi Specijalnog poslaničkog kluba, iza kojeg je u senci stajao Petar Živković. Predsednik kluba bio je bivši komitski vojvoda, Vasilije Trbić - Vasa Hilendarac, a njegove desne ruke u klubu bili su Dragiša Stojadinović i Tanasije Dinić. Dinić je bio penzionisani pukovnik, vojni obaveštajac, ataše u Tirani, te vođa obaveštajnih operacija prema Bugarskoj, a na kraju života ministar unutrašnjih poslova u okupiranoj Srbiji. Dragiša Stojadinović je finansirao izgradnju prvog komitskog aviona, na Solunskom frontu bio je vođa sekcije za snimanje ratnih događaja, prvak Srbije u streljaštvu nekoliko godina zaredom. Voja Tankosić poverio je upravo svom prijatelju Dragiši Stojadinoviću da Gavrila Principa i Nedeljka Čabrinovića obuči za rukovanje revolverom...
Član Specijalnog poslaničkog kluba bio je i Damjan Arnautović, učitelj i školski nadzornik.
Pričalo se kako je jednog dana upao u prostorije kluba Stojadinovićeve vladajuće partije i izjavio da je raskinuo sa opozicijom, i da prilazi skupštinskoj većini. Ovi su ga izljubili i čestitali im, a Arnautović im je podelio neki letak i izašao. Tek kad je otišao Stojadinovićevi poslanici shvatili su da su bili predmet grube šale - na letku koji im je ostao u rukama njihov stranački šef nazivan je „kurvom", „lopovom" i „lupežom".
Upravo će Arnautović izvršiti atentat...
Od kafane do kafane
U januaru 1936. godine Vladina većina, sa premijerom Milanom Stojadinovićem, bila je suočena sa opstrukcijom u parlamentu. Poslanici opozicije dolazili su na sednice sa čegrtaljkama i štapovima kojima su udarali po klupama, i dovikivali uvrede i pretnje.
Najglasniji su bili članovi Specijalnog kluba. Režimski poslanici nisu im ostajali dužni: i oni su lupali u klupe, uzvicima prekidali govore opozicionara i pretili vatrenim oružjem. Jedan od njih javno je pretio da desetak opozicionara treba pohapsiti i „zavrnuti im šiju".
U februaru su opozicionari odlučili da napuste skupštinu, ali se 6. marta Damnjan Arnautović, ipak pojavio na zasedanju. Prilika je bila svečana: Stojadinović je čitao ekspoze o spoljnoj politici a u loži za goste sedeo je diplomatski kor.
Arnautović je bio vidno pijan. Istraga je docnije utvrdila da je sa Vasilijem Trbićem, Dragišom Stojadinovićem, i još nekoliko drugih članova Specijalnog kluba pijanku započeo oko osam uveče u „Vračarskoj kasini". Potom su otišli u „Zlatnu liru", pa „Kazbek", a oko dva ujutru odvezli su se u četvrtu kafanu „Negotin" i nastavili da lumpuju. Igrali su i pevali uz pevačicu razbijajući čaše i sifone. Oko četiri časa ujutru svi su pošli svojim kućama, osim Arnautovića, koji je ostao sam, pijan i bez novca za račun. Moruts pijan, nastavio je od kafane do kafane, a jutro ga je zateklo u „Posavini", gde se oko politike posvađao sa nekim obalskim radnicima.
Dobacivanje sa balkona
Vikao je da će ubiti predsednika vlade... Odatle je otišao pravo u Narodnu skupštinu. Pošto je opozicija ranije napustila rad skupštine, Arnautović nije hteo da sedne u klupe, nego se popeo na balkon odakle su sednicu pratili novinari. Odatle je prekidao Stojadinovića upadicama "Lažeš narod!" i slično... dok mu premijer nije rekao da siđe u salu i kaže šta ima.
Teturajući se, Arnautović je sišao sa balkona, i seo u prvi red a iza njega je seo - valjda sluteći nešto - vladin poslanik Stojadin Dimitrijević. Pijani opozicionar nastavio je sa upadicama i lupanjem u klupu, pa ga je predsedavajući kaznio opomenom. Izbila je kraća svađa, a onda je Arnautović ustao i izvadio pištolj iz džepa sakoa. Prema vladinoj verziji, samo zahvajući Dimitrijevićevoj brzini, koji mu je oborio ruku, prvi Arnautovićev hitac promašio je premijera Stojadinovića. Prema istrazi, atentator je bio toliko pijan da je pogodio ventilator. U gužvi koja je potom nastala, ispaljena su još dva metka u pod...
Vladini poslanici odmah su prišli premijeru da mu čestitaju srećno izbavljenje, a knez Pavle i knjeginja Olga su Stojadinovića posetili u njegovoj vili na Topčiderskom brdu. Od stranaca, prvi su se javili predsednik čehoslovačke vlade Milan Hodža i engleski poslanik u Beogradu Ronald Kembel. Zatim su počeli da stižu telegrami podrške iz unutrašnjosti...
Policija je istog dana pohapsila ceo Specijalni klub ne obazirući se na njihov poslanički imunitet, a Damjan Arnautoviće je zverski pretučen i polomljena mu je vilica. Na suđenju su oni optuženi da su "tečajem 1936. u Beogradu u prostorijama Jugoslovenskog i Specijalnog kluba u Narodnoj skupštini i u opšte u međusobnim razgovorima i izjavama stalno između ostalog govorili da se treba revolverima obračunati i da Pretsednika vlade i Ministra inostranih poslova dr. Milana Stojadinovića svaki način treba ukloniti pa makar ga i ubiti, a sve to sa umišljajem da se drugi potstrekne na izvršenje dela... u čemu su i uspeli, jer su time potstreknuli Damjana Arnautovića..."
Zatvorske kazne
Već nepuna četiri meseca posle atentata Arnutović je osuđen na 15 godina robije (Puniša Račić za trostruko ubistvo dobio je osam godina robije!), Dragiša Stojadinović je dobio pet, Vasilije Trbić četiri, a još jedan član njihovog kluba, neki Milovanović, godinu i po zatvora.
Ovaj poslednji je posle četiri meseca robije prešao u vladajućiu stranku, pa je oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Trbić je odrobijao devet meseci pre pomilovanja, a Arnautović i Dragiša Stojadinović ostali su u zatvoru do pada vlade Milana Stojadinovića 1939. godine.
Milan Stojadinović iskoristio je ovaj događaj da diskredituje opoziciju, i da se obračuna sa generalom Petrom Živkovićem, koji je penzionsian. Ne bez razloga: nekoliko dana nakon atentata, jedne noći je u kasarni Garde dat znak za uzbunu i dva konjička odreda pod punom ratnom opremom krenula su prema gradu. Kasnije se ispostavilo da se radilo o iznenadnoj vojnoj vežbi u Zemunu, koju je isplanirao general Živković, kako bi Milan Stojadinović pomislio da se radi o državnom udaru i naredio policiji da puca u vojnike, što bi dovelo do skandala, čiji bi rezultat bio pad vlade...
Damjan Arnautović posle Drugog svetskog rata je radio kao učitelj u Banatu, u selu Kusići, Dragiša Stojadinović je objavio nekoliko memoarskih knjiga, a Milan Stojadinović je živeo u Argentini. Sarađivao je sa Udbom, i umro u svojoj kući u Buenos Ajresu 1961. godine.
Momčilo Petrović
