Dragan je stradao pokušavajući da iz pobesnelih talasa izvuče dve devojčice: Cela Italija se poklonila Srbinu koji je bez razmišljanja dao svoj život za druge!
Dragan Cigan bio je naizgled običan čovek. Rodom iz mesta Branešci u Republici Srpskoj u Italiju, u regiju Veneto se preselio kako bi pokušao da porodici omogući bolji život. Ali jednog letnjeg dana 2007. postao je - heroj!
Tog 23. jula 2007, dok je more bilo olujno, na plaži u gradiću Jesolo, dok su veliki talasi zapljuskivali obalu, primetio je dvoje italijanske dece u borbi za život.
Deca stara svega sedam i devet godina. Voda je bila hladna, jaka, nepredvidiva. Ljudi su se okupili, ali niko, sem njega, nije smeo da skoči.
Bio je neplivač. Ipak, nije oklevao.
Bez razmišljanja o sopstvenoj sudbini, uleteo je u besno more. Prvo je spasio jedno dete, zatim drugo.
Ali misteriozna sila talasa, snaga mora, bila je jača. Dragan nije imao snage da se povuče. Samo 34 godine star, sa srcem koje nije poznalo granice - izgubio je bitku.
Dragan je tog dana spasao tuđe dvoje dece, a zauvek bez oca ostavio svoje dvoje malih.
Čitava Italija je sa tugom i divljenjem primila vest o njegovoj smrti. Grad Jesolo dao je ulici ime po njemu kao znak večne zahvalnosti.
Dobio je posthumno najviše civilne odlikovanje - Zlatni orden časti - i spomenicu za hrabrost i humani podvig.
Trinaest godina kasnije, njegova ćerka Milica je, kako je navodila nova.rs, ocu napisala pismo.
Prenosimo ga u celosti:
"Dragi tata,
Ja ne znam koliko su tople ruke tvoje.
Ja ne znam koliko je topao tvoj glas jer otišao si prerano.
Teško je živjeti sa time da te nikada nećemo bolje upoznati.
Često mislim o tebi i razgovaram sa mamom, gledamo i milujemo tvoje slike.
Niko i ništa ne može da te zamjeni i da ublaži tu bol koja je ostala.
Naviru mi sjećanja kada si se igrao sa mnom i sa sestrom, držao nas za ruke, milovao našu kosu i govorio nam da nas voliš.
Mnogo nam nedostaješ, svaki čas, svaki trenutak, svaki dan. Nedostaje nam tvoj osmijeh, tvoj zagrljaj, tvoj smisao za humor, tvoja volja i snaga za životom.
Prolaze dani, mjeseci i godine, a tebe nema da nam kažeš da nas voliš, da nas zagrliš, da nam kažeš da si ponosan na nas.
Da vidiš kako sestra i ja odrastamo i postajemo ljudi, gradimo svoj život.
Da vidiš kako se mama bori za nas svim snagama da nam ništa ne nedostaje.
Pruža nam svu svoju ljubav. Uči nas da budemo dobre, poštene, odgovorne, da pomažemo drugima kao što si i ti radio tokom svoga života.
U našim srcima ostavio si jednu pukotinu koja će uvijek biti neispunjena i prazna zato što te nema.
Nećemo te nikada zaboraviti, uvijek ćeš biti u našim srcima.
Borićemo se i živeti kao što smo i do sada, ali tata, naš život nikad neće biti kao prije.
Imaćemo uspona i padova u životu, ali izborićemo se za nas i za tebe jer zaslužio si to i još mnogo više.
Ti si naš ponos i naše sunce što nas greje i anđeo čuvar koji nas čuva i posmatra sa neba.
Zauvek ćeš biti naš heroj i bićemo ponosne na tebe dok smo žive.
Našoj deci ćemo prenositi tvoju hrabrost i dobrotu, dragi naš tata.“
Dragan Cigan je danas simbol nesebičnosti, ljudskosti i bezuslovne ljubavi prema životu - ne prema sebi.
I zato - dok god postoji sećanje na njega, dok postoji ulica koja nosi njegovo ime, dok rođaci, prijatelji, deca, ljudi pričaju o njemu - Dragan Cigan živi. I u nama.
