ODMAZDA! Pogibija komita u Pasjanu kod Gnjilana

Koliko je samo njih otišlo u pakao putem koji je bio popločan dobrim namerama!

Na Makedoniju, ili bar na neki njen deo, pretendovale su i Grčka i Bugarska, i kad se vlast u Carigradu zaljuljala, tačnije: kad je dotrajala, na kraju 19. veka ove su tri zemlje aktivno počele da rade na komadanju Makedonije.

Pesnik prenosio revolvere i municiju

Prvo su Bugari počeli da ubacuju gerilske grupe - komite - da oružanom borbom pripoje Makedoniju, pa su Grci, da bi im se suprotstavili, odgovorili slanjem svojih gerilaca, zvanih andarti, a na kraju, već je početak 20. veka, Srbija, da bi svoj živalj zaštitila od ovih pređašnjih, i od Turaka, šalje četnike.

Upitan je realan domet ovih grupa. Iako se u našoj istoriji pominju „vojvode“, kojih je bilo nekoliko desetina, reč je o komandirima četa koje su, opet, najčešće brojale od pet do 15 boraca. Vojvode su bili mladi ljudi, u pogovoru „Konzulskim pismima“ Milana Rakića, istoričar Andrej Mitrović kaže da se starost ovih ljudi kretala otprilike od 22 do 35 godina, i da je „najviše bilo onih koji su imali oko 24 godine“, da su to „poglavito bili srpski oficiri u činu potporučnika ili poručnika“. Bilo je među njima i civila, najčešće učitelja iz Makedonije.

Slanje četnika - među kojima je bilo i odmetnika od vlasti, i visokoškolaca, ali i avanturista - finansirali su bogati trgovci i rentijeri iz Beograda. Najpoznatiji među njima bili su Hercegovac koji se obogatio u Beogradu Luka Ćelović, Srbin iz Makedonije Golub Janić (s bratom podigao hotel „Balkan“, između ostalog), Valjevac dr Milorad Gođevac, predsednik Beogradske berze, Beograđanin Nikola Spasić, te general i jedan od aktera Majskog prevrata general Jovan Atanacković... Mimo znanja vlade, i protivno diplomatskim interesima Srbije, oni su 1903. godine počeli sa slanjem četnika u Makedoniju, da bi već posle dve godine vlada od njih preuzela taj posao i zadužila svoje konzule u Makedoniji i u Prištini da četnicima pružaju podršku. Tako je Milan Rakić, naš pesnik, koji je početkom 20. veka službovao kao pomoćnik konzula, u januaru 1907. godine iz Vranja - odakle su kretale sve četničke akcije - tajno preneo u Bitolj 32 revolvera i 1.500 metaka...

Rakićevi zapisi i depeše u Beograd, kao i izveštaji drugih konzula, svedoče da se stvarnost na terenu razlikovala od idilične slike o četnicima kao o braniteljima Srpstva, i o celokupnoj organizaciji.

U januaru 1906. godine Milan Rakić beleži u dnevniku zapažanja iz Vranja: „Noćas četnici ranili jednog seljaka“; „Noćas su četnici udarili 25 batina kaluđeru Tepavici što je kazao da ne bi mogao ubiti čoveka“; „Noćas su bacili bombu u kuću predsednika opštine Zafira. Vranje postaje nesigurno.“ A sledećeg meseca zapisuje: „Na stanici u Vranju sretnem Gođevca sa Drag. Šurićem i Antonijem Sredojevićem.

Onaj isti Sredojević koji je svojom rukom ubio najboljeg Srbina u ovom kraju Atanasa iz Diverepca sad se komotno šeta po Srbiji, sad je persona grata doktora Gođevca i kao neki njegov telohranitelj.“

Osnovni razlog što su Rakić i ostalo osoblje konzulata u Prištini imali negativan stav prema četničkim ekspedicijama bio je opravdan strah da će prolazak naoružanih grupa Srba preko Kosova - a to je bio jedan od pravaca kojim su vojvode vodile svoje čete u Makedoniju - izazvati represalije prema srpskom življu. Uostalom, njihova se procena zasnivala na iskustvu. U maju 1905. godine turska vojska i meštani Albanci spalili su u Velikoj Hoči celu jednu opkoljenu četu - pet četnika i vojvode Savatija Miloševića i Lazara Kujundžića, posle čega se iz Hoče iselilo 76 Srba, a četiri srpske kuće su spaljene. Teror se nastavio i kasnije...

"Vezivanje bese"

Srbi su na Kosovu bili obespravljeni, protiv sebe su imali i tursku vlast i Albance. Ali 1906. i 1907. godinu obeležilo je zatišje u nasilju. Rakić izveštava Beograd o „besama“ koje su bile zaključene u srpskim i albanskim naseljima a predstavljaju neku vrstu sudova zasnovanih na običajnom pravu. Na nivou srezova bilo je dogovoreno da Albanci sude svojim, a Srbi svojim sunarodnicima, a da se potom krivci predaju i zvaničnim sudovima koje je uspostavila turska vlast.

Naš konzul navodi i primere kako „besa“ funkcioniše u praksi: Recimo, agu Albanca koji je tukao svoje čifčije (kmetove) Srbe arnautski sud je kaznio novčanom globom, a zatim ga predao državnom sudu. Tamo je bio osuđen na tri meseca zatvora. A kada su Srbi nezakonito posekli šumu lokalnog albanskog spahije, srpski sud je procenio štetu i naložio im da mu isplate odštetu.

Neke od odredbi bese bile su: „Niko ne sme činiti zulume do idućeg Mitrovdana. Ko na putu presreće putnike, bilo Srbe, bilo Turke, da mu se spale sve zgrade koje ima. Ko globi raju, smatraće se kao ubica i takođe kažnjen biti...“

Rakić ne krije svoje oduševljenje stanjem nastalim posle „vezivanja bese“. On javlja da Srbi odavno nisu uživali toliku meru lične slobode, i čak neke elemente samouprave, kao u ovom periodu. Ali naš konzul sluti propast...

Već u depeši od 30. novembra 1906. on od ministra inostranih poslova Nikole Pašića traži da se u gnjilanski kraj Srbima pošalje što više oružja, jetko dodajući: „Kad mi sami teramo Gnjilance i Moravce (reč je o Kosovskom Pomoravlju - prim. M. P.) u potpunu propast, pravo je da im bar damo puške da ne ginu bez odbrane. Mislim na čete koje se u poslednje vreme prevode preko gnjilanske kaze (sreza).“

Rakić traži da se četnici u Makedoniju ne šalju preko Kosova i jasno predočava opasnost: „Kad dočekamo taj dan da se na gnjilanskom putu uhvati srpska četa (a taj dan mora doći kad se i dalje šalju čete tim putem), onda će nastupiti strahovite nesreće u gnjilanskoj kazi, prema kojima će izgledati kao sitnica oni događaji koji su obično nastupali posle propasti srpskih četa na drugim putevima.“

U maju naredne, 1907. godine, pisao je slično: „Otako su čete počele prelaziti gnjilansku kazu, ovaj Konzulat je stalno obraćao pažnju Ministarstvu i odborima na moguće kobne posledice i uporno je bio protivan slanju četa preko gnjilanske kaze. To mišljenje zastupam i ja.“

To je bio glas s terena. U Beogradu su i dalje srbovali, terali po svome.

"Pasjanska afera"

U leto, 2. jula po starom kalendaru 1907. godine u selu Pasjanu u gnjilanskom srezu zanoćila je četa od 29 četnika s vojvodom Radetom Radivojevićem Dušanom. Prema nekim izvorima, ovi četnici su bili samo na proputovanju za Makedoniju, dok drugi, a među njima i Rakić, nagoveštavaju da je Radivojević počeo da vrši osvetu nad Albancima...

Četnici su zanoćili u pasjanskoj crkvi, i otkriveni su kad su meštani bez najave ujutru doneli preminulu staricu da sveštenik održi opelo. Neko od seljana, po svemu sudeći, prijavio ih je vlastima. Crkvu su opkolili turski vojnici i naoružani Albanci, koji su se sjatili iz celog sreza. Prilikom proboja iz obruča četnici su se podelilu u tri grupe, ali su ih potere stigle i pobile...

Mesec dana posle ovog događaja, Milan Rakić izveštava ministra spoljnih poslova: „Danas Arnauti motre na svaki pokret naših sveštenika i učitelja i svakog viđenijeg čoveka. Noću opkoljavaju srpska sela, upadaju u njih tražeći komite i oružje. Često su slučajevi da kakav Arnautin, šenluka radi, ispali pušku. Pa da se na pucanj puške odmah isluki po nekoliko stotina Arnauta misleći da su se pojavile komite. I razume se da se tako sakupljeni Arnauti ne raziđu mirno, nego upadnu u kakvo srpsko selo i istrebljuju viđenije ljude ili one koje im se učine sumnjivim.“

Rakić zaključuje ocenom da su ljudi koji su rukovodili slanjem četnika preko gnjilanskog kraja „za nekoliko dana učinili više zla ovdašnjim Srbima nego Arnauti za nekoliko godina!“.

U diplomatskim arhivama ovaj se događaj naziva „pasjanska afera“. U patriotskoj štampi i književnosti, međutim, predstavljen je kao herojska bitka. Tome je, između ostalog, svoj doprinos dao i Stanislav Krakov, novinar i pisac, učesnik balkanskih i Prvog svetskog rata. On je na 22. godišnjicu bitke u Pasjanu u dnevnom listu Vreme u nastavcima objavio idealizovanu sliku bitke. Slične verzije mogu se naći na brojnim portalima.

Izveštaji Milana Rakića štampani su 1985. godine u tiražu od 4.000 primeraka.

Momčilo Petrović