"Probudio sam se i video da nemam ni ruku, a posle ni mamu": Jeziva priča dečaka iz Bukovice koji je '93. izgubio sve: Nije bolelo. Sad imam ovu veštačku ruku

Jedna noć, jedna granata i život koji se zauvek promenio - svedočenje deteta iz Bukovice podseća na stradanja koja Krajina nikada ne sme da zaboravi.

- Granatiranje Benkovca i zadarskog zaleđa, izgubljena ruka i majka koja nije preživela.

To je lice Krajine koje se retko pokazuje, a nikada ne sme biti zaboravljeno - podsećaju administratori ove stranice.

Objavljen je i video-snimak mališana.

- Bilo je to 13. avgusta 1993. godine. Otišli smo normalno na spavanje, kad oko 1:15 počelo je granatiranje. Prva granata pala je ispred naše kuće. Ja sam osetio da me je pogodila, ali nisam znao gde, jer me nije bolelo. Izašli smo napolje i potrčali u podrum. Onda sam video da mi je majka ranjena - ispričao je ovaj dečak.

Kolima Hitne pomoći prevezeni su do Benkovca, a ujutru se probudio u Kninu, bez ruke.

- Došla je Hitna pomoć i otišli smo do stacionara u Benkovcu. Tamo su mi dali narkozu, pa sam se ujutru probudio u Kninu. Video sam da nemam ruku. Sad imam ovu veštačku - pokazuje i govori:

- Osećam se kao da sam zdrav i čitav kao i moji drugari. Niko nije hteo da mi kaže. Tek posle 3-4 meseca saznao sam da mi je majka poginula.

Priča ovog deteta samo je jedna od mnogih koje svedoče o stradanju srpskih civila u ratu.

Nakon što su Srbi izgubili status konstitutivnog naroda i postali nacionalna manjina u sopstvenoj zemlji, proglasili su Srpsku autonomnu oblast Krajinu, s centrom u Kninu, u nameri da ostanu da žive u Jugoslaviji, ali sačuvaju svoje domove.

Već u martu 1991. hrvatske paravojne formacije, potpomognute spolja, otpočinju napade na srpska naselja, ali i na kasarne JNA.

Za vreme etničkog čićenja od 4. do 7. avgusta 1995. godine stradalo je oko 2.000 Srba, a oko 300.000 je proterano iz Hrvatske. Najgore je prošao Knin, grad u kom su Srbi ranije činili 80 odsto stanovništva, a Hrvati 20 odsto. Danas je situacija obrnuta.

Kurir/ Obnovimo Krajinu