NOVA GODINA: Kako se nekada slavilo - od zvaničnog državnog praznika 1850. do danas

Svake Nove godine stariji smo za prethodnih dvanaest meseci, ali ipak joj se radujemo, uvereni da nam sudbina daje još jednu šansu da se popravimo, kazao je jednom Čarli Čaplin. Da li se može, i da li treba, ovome nešto dodati, osim da se podsetimo kako se nekad slavilo.

Kad je u Kraljevini SHS 1919. godine usvojen gregorijanskil kalendar, SPC je ostao pri starom računanju vremena. Odjednom su se pojavile dve Nove godine. Srbi u prvi mah nisu slavili 13. januar. Međutim, vrlo brzo su u novoj državi počela trvenja između Srba i Hrvata. Tako je Trgovinsko-obrtnička komora iz Zagreba tražila 1923. godine od Ministarstva socijal- ne politike da ukine slavljenje verskih praznika po starom kalendaru, srpskih praznika dakle, jer navodno stvara gubitke u poslovanju.

Srbi su to doživeli kao atak na nacionalna prava, pa je od 1924. počelo burno i demonstrativno slavljenje „pravoslavne Nove godine".
Nova godina u Kraljevini Jugoslaviji nije bila neki praznik na ceni. Novine su izlazile i 1.i 2, ali i 13. i 14. januara. Ona prva je nazivana katoličkom, a druga je bila bez prideva - prosto Nova godina. Vladari su pra- znik slavili bez velike pompe, pa u novinama nikakve vesti sa Dvora nije bilo.

U dnevnoj štampi iz 1933. godine, 2. januara, zabeleženo je da je francuski ambasador priredio prijem, a doček su organizovali i poslenici sedme sile u Novinarskom domu. U dvadesetak restorana i balskih sala organizovan je doček za građanstvo. Negde su bila obavezna balska odela, a većina ovih lokala goste je mamila lutrijom.

Trinaest dana kasnije, 15. januara, sve je u novinama bi lo isto, s tim što je objavljen izveštaj iz porodilišta, onako kako se i danas čini posle ovog praznika.

U komunizmu je prvih godina, u skladu s politikom,,suzbi- janja srpskog nacionalizma", svako obeležavanje 13. januara bilo kažnjivo. U Arhivu Jugo- slavije postoje dokumenti koji striktno naređuju da se,,novo- godišnji pokloni povlače iz pro- daje u vreme verskih praznika". Kasnijih godina stega vlasti je popustila, pa se na pravoslav- nu Novu uveliko pevalo,,Ko to kaže, ko to laže...", i pucalo. Kao i danas.

U socijalizmu

Ali i u socijalizmu je najvažnija bila "prava" Nova godina.

Prednovogodišnjih gužvi bilo je i onda. Kupovali su su pokloni, ali i namirnice, jer i prodavci su smatrani ljudima koji imaju neotudivo pravo na slavljenje praznika. Pekari takođe, pa ko je šta kupio 31. decembra, to mu je bilo sve do trećeg januara ujutro!

 Mladi su pravili žurke po stanovima uz crvene sijalice u lusteru, gramofon i pivo iz gajbi na terasi, a njihovi roditelji manji deo! - veselio se u restoranima, za stolovima s projom, pečenjem i pepeljarama (o da, nikome nije padalo na pamet da zabranjuje pušenje!) Tavanice su bile ukrašene krep-papirom...Posle ponoći je izvlačena lutrija, a pobednici su dobijali umetničku sliku ili prase, zavisno od renomea ugostiteljskog objekta, te šoljice za kafu, veliko ogledalo... Većina građana SFRJ je pak praznike provodila udobno zavaljena ispred crno-belih televizijskih prijemnika.

Sedamdesetih godina, novogodišnji program na prvom kanalu trajao je celu noć, a na drugom se završavao oko pet ujutru.

Iće i piće

A šta se za Novu godinu i pre i posle nje pilo? Rakije, domaće, nikad nije manjkalo, ali u gradovima su pokondireni došljaci želeli da se i u piću razlikuju od rođaka koji su ostali na selu. Njima su ponuđeni razni brendiji i konjaci, omiljena pića junaka američkih filmova. Samo što su originali pravljeni destilacijom vina, ovi naši nikakve veze s grožđem nisu imali.

Naš "brendi" proizvodio se mahom u hrvatskim fabrika- ma "Badel" i "Zvečevo". Jedan od popularnijih bio je marke ,,david", koju su neki zvali "džavid", a gotovo svi su pra- vljeni od veštačkih supstanci i raznoraznog otpada - ozbiljni 1 ljudi su onomad tvrdili da bitnu sirovinu predstavljaju strugo- tine dasaka - pa mu je cena bila a prihvatljiva, a ukus odvratan.

Shodno tome, i mamurluk je bio strašan! Zanimljivo je da su, uprkos ovome, proizvođači polagali velike nade u svoja čeda, pa je,,Badel" za reklamni plakat angažovao legendarnog stripcrtača Andriju Maurovića! Uistočnoj polovini SFRJ, kad je reč o obojenim alkoholnim pićima, preovlađivali su ljubitelji vinjaka. Nominalno, vinjak je sto odsto prirodni proizvod, destilat vina, ali kao takav zbog cene nije mogao da bude konkurentan na tržištu. Otud hemija... Važio je za omiljeno piće penzionera-šahista, pisaca i penzionisanih novinara... Ukratko, onih koji su ranije pili sve i svašta, pa im nijedno drugo piće više nije imalo ukus.

Prodavao se i u čokanjčićima, ali bilo je i ozbiljnijih pokušaja da se napravi dobar vinjak: kru- ševački,,Rubin" imao je svoju ,,peticu" (pet godina ležao u hrastovim buradima), „Badel" vinjak,,cezar" u pompeznoj flaši, stvorenoj za podmićivanje lekara, zemunski,,Navip" točio je,,marton" i ,,osmaka" (osam godina star, takođe iz hrastovih buradi)... Sve do demokratiza- cije SFRJ, viski je, kao luksuzna verzija vinjaka, predstavljao piće društvene elite.

Bilo je i nekoliko pokušaja da se viski proizvede kod nas. Prvi se, još šezdesetih godina, oku- šao u tome,,Navip", izbacivši uz veliku reklamu viski po nemač- koj licenci, pod nazivom,,rake". Tvrdilo se da ima blagi ukus dima, ali nije se primio među kupcima. Pevalo se:,,Za radnike i seljake najbolji je viski rake!"

S podjednakim uspehom završio se i pokušaj,,Rubina" sa srpskom markom RB, a malo bolje prošlo je splitsko,,Dalmacijavino" s,,rojal kortom". Urbana legenda kaže da je proizvodnja ovog viskija prestala kad je u rezervoar upao pijani noćni čuvar, pa su ujutru od njega na dnu našli samo blokeje. Ostalo je rastvorilo piće...

Važan momenat u istoriji konzumiranja alkohola u socijalizmu predstavlja otvaranje specijalizovane prodavnice „Fontana" u centru Beograda sredinom šezdesetih godina. Tu su se prvi put u slobodnoj prodaji našla uvozna pića, viski i džin, i šveps (,,indijan tonik voter") u bočicama od jednog deci, spremljen za džin- tonik...

Što se vina tiče, vredni spomena su samo banatski i karlovački rizling, pića sumnjivog srodstva s vinom, ali jeftina, pal stoga masovno konzumirana. Mamurluk je bio ravan onom od konjaka. Ili stomaklije...

Posle su došle devedesete, i druga vrsta pijanstva.

Izumiranje običaja

Ali, ako i danas pijemo izu- rimo u TV ekrane, pa se nismo odmakli od predaka, jedan je običaj s njima izumro. Reč je o slanju novogodišnjih čestitki, što je u socijalizmu bio važan i složen ritual.

Tri nedelje pre praznika Crnogorci na studijama u Beo- gradu (bila je reč o ozbiljnom poslu i velikim parama, zato oni) postavljali su svoje tezge sklepane od letava i najlona u centru grada, a konkurencija je svoju robu izlagala na pre- vrnutim kartonskim kutijama.

Osnovna podela čestitki bila je na one bez koverte i one sko- vertom, obavezno belom.,,Bez" su bile u formi razglednice: na jednoj strani crtež ili fotografija, na drugoj prostor za poruku i adresu. Poštarina za njih bila je minimalna, a motivi ilustracija kretali su se u širokom rasponu od karikatura pijanaca sa crve- nim nosevima koji grle bandere, preko razigranih golišavih lepotica (i jedni i drugi s kupastim kapicama, obavezno!) i jelki u svim varijantama, do idiličnih snežnih pejzaža sela... Čestitke s kovertama bile su formalnije, i skuplje. Na spoljašnoj strani preklopljenog kartona nalazila se ilustracija, a poruka se pisala na unutrašnjoj, desnoj. Posebnu podvrstu ovih predstavljale su čestitke isečene tako da su prilikom delimičnog rasklapanja postajale trodimenzionalni objekti s Deda Mrazovima, jelkama ili sličnim motivima. Koverte su omogućavale i da čestitke do pošiljaoca stignu ukrašene zalepljenim šljokicama zlatne i srebrne boje.

Osamdesetih su se na tržištu pojavile i Unicefove čestitke s dečjim crtežima kao motivima. Iako su bile prilično turobne, smatrane su odmakom od kiča, i kao takve idealne za čestitanje Nove godine razrednom starešini ili nastavnici srpskog...

Drugi deo rituala bilo je ispisivanje, ali njemu je prethodilo namenjivanje - koja će kome ići. Odluku o tome bespogovor- no je donosila majka, a otac je energičnim potezima penkala ispisivao čestitke porodičnim prijateljima. Rodbini je, čim nauči slova, počinjao da piše stariji sin. Prethodno je otac lenjirom i grafitnom olovkom iscrtavao linije da mu se redovi ne bi krivili, a onda je izdanak najmlađe generacije, pogrbljen nad kuhinjskim stolom, počinjao mukotrpni posao... Jer prosečna jugoslovenska porodica u socijalizmu je uoči Nove godine slala između dvadeset i pedeset čestitki.

Kad bi se mastilo osušilo, one pomoćne linije brisane su gumicom, a onda na sve lepljene - lizanjem, nego kako! - marke. Poklopci koverata u kojima su bile čestitke uvlačeni su bez le- pljenja, jer je tako tarifa bila niža. Čestitke tako spremljene za slanje odlagane su na jednu. stranu, da sutra ujutro budu ubačene u poštansko sanduče, a one koje je izdanak najmla- de generacije pokvario previše upadljivim prepravljanjem ili progutanim slovima prebroja- vane su, da sutra bude dokupljeno onoliko koliko treba. Inače, najčešće se grešilo tamo gde se najviše videlo - u ispisivanju godine koja se čestita. „Srećna Nova 1972. godina", a treba 1973... Dvojka u trojku i može da se prepravi, ali sedmica u osmicu baš i ne.

Posebno lepe i originalne čestitke, ili one primljene od izuzetno dragih osoba, stajale su zadenute za staklo kredenca ili prislonjene uz vazu na televizoru još nedeljama zatim. Onda smo ih bacali, jer smo znali da će sledeće godine doći nove.
I bilo ih je, ali manje.

Tako smo posle izvesnog vremena potpuno ostali bez dobrih želja, nekako baš kad nam je sreća bila najpotrebnija. A čestitki više nema u prodaji...

Televizija - Kakav je bi program za Novu godinu i na čemu smo ga gledali

Veče je počinjalo dnevnikom sa onduliranom spikerkom ispred ukrašene jelke, a zatim su se uključivali voditelji iz ostalih republičkih i pokrajinskih studija, što je otprilike izgledalo kao glasanje na Evroviziji. Sledio bi humoristički program u nacionalnom ključu: sarajevski studio je imao Momu i Uzeira, zagrebački Nelu Eržišnik, koja je igrala čistačicu oštrog jezika Maricu Hrdalo, a beogradski fa- voriti su decenijama bili Mija i Čkalja.

Televizije su dugi niz godina novogodišnji program emitovale uživo. To je značilo da su glumci, pevači i voditelji Novu godinu zapravo provodili u stu- diju, da se sve emitovalo odmah, ali i da su emocije bile autentične.

Od Vardara pa do Triglava

Spektakularnu novinu uvela je Televizija Beograd, koja je 1970. godine glumačku ekipu tadašnje hit serije „Ljubav na seoski način" s legendarnim Čkaljom na čelu poslala u London, gde su snimili jedan od prvih domaćih specijala. Čkalja je sedamdesetih godina za svaku Novu godinu izvodio skeč s telefoniranjem: navodno je pozivao političare i na duhovit način im govorio ono što narod misli. Naravno, u mnogo, mnogo, mnogo blažoj formi! Tekstove mu je pisao Novak Novak, autor docnijeg „Pozorišta u kući".

U nedostatku britkije satire, ovo teleFoniranje je postalo veoma popularno, pa je Čkalja pozivan i u druge emisije. Desilo se tako da je u februaru 1971. sa ovim skečom gostovao u televizijskom kvizu,,Sve od sebe". Zbog nekih žaoka upućenih hrvatskim i slovenačkim poli- tičarima, zagrebački i ljubljanski studio isekli su Čkaljinu numeru i kviz emitovali bez njegovog desetominutnog nastupa. U ponoć, kad poklope kazaljke, pevalo se od,,Vardara pa do Triglava". Posle ponoći, oko jedan sat, sledila je jugoslovenska premijera filma ko- ji je tokom prethodne godine stekao status planetarnog hita: „Ljubavna priča“, „Kum", „Apokalipsa danas", a onda bi počele da se vrte reprize prethodne večeri.

U novogodišnjoj noći, takođe, narod je bio obaveštavan o tome kako je Tito proslavio praznik. On je svaku Novu godinu dočekivao u drugoj republici, al. januara 1968. je zajedno s Jovankom, najbližim saradnicima - svi s papirnim kapama! - i ostalih 800 zvanica do zore ostao u hotelu,,Metropol". Tamo ga je u ime naroda izljubila mis 1967. Daliborka Stojšić.

Prijemnici

Ali da se podsetimo kakvi su bili televizijski prijemnici tada...U julu 1956. godine na Tehničkoj velikoj školi u Beogradu emitovan je
televizijski program u okviru izložbe radio-amatera Jugoslavije. Mogao se pratiti u Beogradu i okolini na aparatima koji su bili postavljeni u izloge radnji... Dve godine kasnije, uoči Dana Republike, počelo je redovno emitovanje.

Ovo,,redovno", međutim, treba shvatiti uslovno: i sedamdesetih godina, kad se televizija već dobro bila uhodala, školski program je emitovan ujutru od osam do deset, pola jedanaest, a popodnevni večernji posle pauze od tri-četiri sata, tokom koje je ekran bio prazan.

Po završetku emitovanja ekran je po- činjao beličasto da treperito se zvalo sneg, a iz zvučnika se čulo šuštanje. Bilo je prilično rasprostranjeno verovanje da se televizor od toga kvari, pa se vodilo računa da ne ostane uključen preko noći. Posle uključivanja, televizor se, dok se ne pojavi slika, gotovo ceo minut,,zagrevao", a posle gašenja, slika se sužavala u belu tačku pre nego što se ekran sasvim zacrni...

Prvi domaći televizor napravljen je 1959. godine u fabrici „Nikola Tesla" u Beogradu, imao je ekran dijagonale 43 centimetra i bio težak celih 20 kilograma. Onda je, političkom odlukom, proizvodnja prebačena u Niš. Najprodavaniji aparat Elektronske industrije iz ovog grada bio je „,ambasador", a TV prijemnici su pravljeni iu Zagrebu (RIZ), Kranju (,,Iskra") i Banjaluci (,,Čajavec"). Kad je počela proizvodnja kolor-televizora, u prvi plan je izbilo,,Gorenje". Uvozni su bili retki:,,filips" i „grundig" za diplomate i funkcionere, mađarski,,orion" tu i tamo... Jedino su veći proboj na tržište napravili - Rusi! Njihov portabl televizor (crno-beli, naravno) marke „junost" prekraćivao je duge sate dežurstva portirima, policajcima i radnicima na benzinskim pumpama. Poslednjeg dana 1971. godine počelo je emitovanje Drugog programa RTB. Bio je namenjen slici u koloru, a TV Revija je 24. decembra 1971. objavila uputstvo kako da se koristi:,,Vlasnici skupih televizora u boji jednostavno će uključiti svoj aparat, pronaći kanali fi- nom regulacijom uskladiti boje. Vlasnici crno-belih televizora uključiće dugme s atpisom UHF i okretanjem dugmeta za finu regulaciju pronaći sliku i zvuk Drugog programa. Oni koji su kupili televizor pre 1967. godine u Drugi program mogu da se uključe kupovinom tzv. konvertora (ulaganja su oko 350 dinara)..."

Neuporedivo jeftinije od pomenutog konvertora bilo je šareno ravno staklo (boje duge su bile poređane vodoravno) koje se jednostavno montiralo ispred crno-belih ekrana i davalo utešnu iluziju kolor-slike...

Za prijem programa bila je neophodna antena, spoljna ili sobna. Ovi drugi su bili poštedeni penjanja na krov i eventualnog lomljenja vrata tokom povremenog, ali neizbežnog podešavanja...

Sve do pojave kolor-televizora, u javnosti se raspravljalo o štetnosti gledanja TV programa u mraku. Ni stručnjaci nisu mogli da se slože da li ono lepo i opčinjujuće titranje senki kvari vid. Zato su neki modeli sobnih antena imali i malu svetiljku, kao da razbije mrak, ali ona zapravo ničemu nije služila, osim što je kvarila uživanje.

Stabilizator

Još je jedan, govoreći današnjim reč- nikom, gedžet išao uz televizore pored heklane šustikle, čiji se kraj pažljivo podizao sa ekrana pre uključivanja. Zvao se stabilizator. Velik kao cigla, a pet puta teži transformator neutralisao je promene napona i sprečavao istinsko kvarenje aparata.

Za današnje futurističke LCD pri- jemnike, nekadašnji televizori bili su barokno dizajnirani: mutnozeleni ekran bio je uokviren kutijom od furnira, a neki tipovi su imali rolo-vratanca preko tastera za biranje kanala i za uključivanje koja su se - zaključavala!

Daljinski upravljači ući će u kuće Jugoslovena prekasno da bi uživali u njima - tada su već u njihovim životima najvažnje postale vesti...

Momčilo Petrović

Momčilo Petrović