Spomenka su sa 14 godina ubili muslimani! Majka mu umrla, baka poginula, a on molio da obuče uniformu! "Ja ne idem odavde"
Spomenko Gostić (Doboj, 15. avgust 1978 - Jovići kod Maglaja, 20. mart 1993) ostao je upamćen kao najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske.
Njegovo ime danas simbolizuje detinjstvo prekinuto ratom, ali i hrabrost koja je daleko nadmašila njegove godine.
Posthumno je odlikovan Medaljom zasluga za narod Republike Srpske i Zlatnom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić" Republike Srbije.
Rođen u Doboju, Spomenko je rano upoznao težinu života. Nakon razvoda roditelja, sa majkom Milenkom odlazi u ozrensko selo Gornji Ulišnjak, gde je živeo sa bakom Vidom Mitrović.
Njegovo detinjstvo obeležili su siromaštvo i porodične tragedije, ali i retka toplina seoskog života.
Bio je vredan, tih i uvek spreman da pomogne drugima. Posebno je voleo konje - prilazio im je bez straha, kao da je među njima nalazio mir.
Do škole u Maglaju pešačio je svakog dana sedam do osam kilometara, jer u selu nije bilo ni škole ni prevoza. Tako je, hodajući ozrenskim stazama, dočekao rat.
Neposredno pre izbijanja sukoba, preminula mu je majka, ostavivši Spomenka samog sa bakom - a ubrzo i bez nje.
Kako su se ratna dejstva približavala, Gornji Ulišnjak, većinski srpsko selo, našao se na prvoj liniji fronta. U prvim napadima poginula je Spomenkova baka Vida, a njegov polubrat Dragan otišao je u vojsku.
Tada je četrnaestogodišnji dečak ostao sam, bez porodice, ali sa jasnom odlukom da ostane i pomogne.
O njegovom upornom pokušaju da se priključi vojsci svedočio je njegov kum i prijatelj Dalibor Tripić:
"Nije niko nas tu raširenih ruku primio u vojsku, ni dočekao. Naša prva borba je bila da se izborimo za to mesto, da učestvujemo u vojsci. Pošto smo mi ipak bili deca. Ja sam tad imao nekih 16 godina, a on je imao 14. Da bi nas neko primio u vojsku morali smo biti duplo ozbiljniji, duplo odgovorniji nego ovi stariji da bi imali poverenje u nas. Tako da u prvi mah, pošto je naše mesto bilo malo, okruženo sa svih strana, bili smo uvučeni, a nije bilo dovoljno vojnika, u taj prvi mah Spomenka nisu angažovali. Nas koji smo imali 16 godina bili su rasporedili u te pozadinske jedinice, za kurire da bi što više sposobnih vojnika moglo da ide na liniju. Pošto je linija bila na nekih šest-sedam kilometara, nije tu bilo nekih 60 muškaraca sposobnih za vojsku. Sa leve i desne strane po nekih dva tri-kilometra bila je prazna linija. Tako da smo bukvalno angažovani i mi koji smo imali do 16 godina i žene i sve. Njega nisu angažovali, što je njemu teško palo.
On se nije pomirio sa tim, pošto se uvek družio sa nama starijim. Kad smo mi angažovani, on je ostao bukvalno sam. Nije imao sa kim ni da se druži. Onda su do nas došle priče da se tu iza nas nekih 25 kilometara osniva kamp, neka specijalna jedinica, da primaju sve koji mogu da prođu obuku. I on je nekih 25 kilometara otišao pešaka tamo da i njega prime, ali je i za njih bio premlad. Četrnaest godina. Sve dok nisu krenule malo veće i žešće borbe. Kad su krenule žešće borbe, onda se linija pomerila, samim tim je došlo do problema sndbijevanja vojnika, jer to su bile šume, potoci, nisu kamioni mogli da dovoze, ni kada je neko ranjen, municija, logistika... Baš je došlo do haosa. I on je tada uspeo da uhvati neka dva konja i da napravi zapregu. I silom prilika su ga primili, niko se nije mogao odreći, jer on je išao na prvu liniju, izvlačio ranjenike, dovozio municiju, dovozio hranu, bukvalno postao je nezamenjiva karika u tim borbama i u toj jedinici."
Spomenko je, zajedno sa prijateljem Slavišom Petrovićem, prevozio hranu, municiju i ranjenike zapregom kroz šume i minska polja.
Upravo na tom zadatku prvi put je ranjen, ali ni tada nije odustao. Njegova fotografija, nastala nakon ranjavanja, obišla je javnost i postala simbol dečje hrabrosti u ratu.
- Imamo mnoge slučajeve gde je bilo teško, ali se sve opet nekako izdrži. Imao sam slučajeve da sam nagazio na minu, naišao sam i odbila je prvi točak. Ovo mi je druga rana, mene je bacila detonacija i tu me je geler okrznuo, ali opet se sve savlada - rekao je on svojevremeno u jednom intervjuu i dodao:
- Tukli su me mecima, ali i to sam izdržao. Kažem da mi ovde dobro i fino, sarađujem sa vojskom, hranim se sa vojskom, spavam... Nemam oca nemam majke, ostao sam samo sa babom, ali je ona poginula baš kod ove kuće tu - rekao je on svojevremeno u jednom intervjuu.
Iako su mu mnogi nudili izlaz iz rata - dom, školovanje, pa čak i odlazak u Francusku - Spomenko je sve odbio.
"Dok moja noga ne kroči na Maglaj, ja ne idem odavde", govorio je.
Ostao je tamo gde je, po sopstvenom osećaju, bio potreban.
Dana 20. marta 1993. godine, tokom granatiranja položaja Vojske Republike Srpske, Spomenko Gostić je teško ranjen i ubrzo preminuo.
Imao je samo četrnaest godina. Sahranjen je zajedno sa svojim saborcima u Gornjem Ulišnjaku.
Danas njegovo ime nose ulice u Višegradu i Beogradu, podignute su mu biste i spomenici, snimljeni filmovi i napisane knjige i stripovi.
Ipak, najvažniji spomenik Spomenku Gostiću ostaje sećanje na dečaka koji je, u vremenu mržnje i razaranja, pokazao šta znače odanost, hrabrost i žrtva.
