Zvala me: "Mama, mama"! Prvi kada ju je silovao, bila je svesna, posle se nije čula: Jeziva ispovest Srpkinje kojoj su mudžahedini ubili ćerku (9)!

Zločin koji se dogodio tik pred Novu godinu već više od tri decenije ostaje jedna od najmračnijih i najjezivijih stranica rata u Bosni i Hercegovini.

Mirjana Dragičević bila je jedna od prvih žrtava muslimanskih vojnika iz arapskih zemalja koji su tokom rata u BiH činili stravične zločine nad srpskim civilima.

Davne 1992. godine, 28. decembra, muslimanska ratna jedinica Armije BiH upala je u ranim jutarnjim satima u selo Donja Bioča.

Njena majka Rada Dragičević ispričala je šta se potom desilo.

Probudili ih pucnji

- Ja sam se ovde rodila, živela, udala se odavde, vratila se '84. godine kod roditelja sa dvoje maloletne dece i ovde sam živela do rata. Fino sam živela sa roditeljima, tu sam radila, imala sam kuću, fino je bilo... - započela je svojevremeno Rada svoju mučnu ispovest u dokumentranom filmu "Mirjana" Udruženja filmskih radnika "Vizantija".

Te kobne noći, 27. decembra 1992. godine, porodica je legla da spava ništa ne sluteći. U ranim jutarnjim satima, oko šest, probudili su ih pucnji.

- Majka me je probudila i rekla mi je da ustanem da vidim šta je. Bila je i tetka sa nama. Ustala sam, pogledala kroz prozor, pucalo se, ja sam mislila da su to naši. Međutim, nisu. Muslimani su provalili liniju i ušli u selo.

Pokušali su da pobegnu. Majka i tetka su pokušale da izađu, a Rada je ostala da obuče decu.

Krenula je sa ćerkom ka izlazu, a sin je ostao u susednoj sobi.

Bekstvo nije uspelo. Pucnji su bili sve bliži, a trojica vojnika već su stajala na vratima.

- Moja mama i tetka su zajaukale. Onda su ušla njih trojica, mene gurnuli, ćerku mi uzeli za ruku i odveli u drugu prostoriju, u kuhinju. Odgurali nas. Mama je vrištala i vikala: "Rado, čuvaj decu!" Ja nisam mogla ništa. Dvojica tamnoputih, mudžahedina, imali su povez oko čela, jedan je belac bio sa njima. Sin je bio u drugoj sobi i podvukao se pod krevet.

Spolja su se culi pucnji, eksplozije granata, galama i zvuci automobila - dolazilo je još mudžahedina.

Govorili su, kako kaže Rada, na njoj nerazumljivom jeziku, urlali i vikali.

Vrištala je i plakala

- Moja ćerka je bila u crvenoj trenerci, ja sam je obukla. Nju kada su uhvatili i odvojili od mene, ona je vrištala, plakala... Kada su počeli da je skidaju isto je jaukala, vrištala je, plakala... Ja joj nisam mogla pomoći... Zvala me: "Mama, mama", ali ja joj nisam mogla pomoći, oni su me držali - priča Rada, dok joj glas podrhtava od bola koji ni godine nisu umanjile.

Sa suzama u očima vraća se tom 28. decembru, danu koji se za nju nikada nije završio.

- Taj prvi kada je silovao, bila je svesna, ali kasnije se nije čula, verovatno se izgubila kad su ova dvojica... Kasnije se ništa nije čulo, niti je plakala, niti me zvala, ništa... Samo je onako ležala na podu. Kada se to završilo onda su pucali u nju, pa u mene - govori Rada, zagledana u prošlost koja joj se neprestano vraća. Spušta glavu i briše suze.

Njena majka je tada ranjena, ali je preživela. Tetki, međutim, spasa nije bilo - ubijena je na licu mesta.

Teško ranjena u stomak i noge, Rada je jedva izbegla smrt. Istog dana, u kontraudaru, Vojska Republike Srpske potisnula je muslimanske snage, a Rada je zbrinuta - najpre u Ilijašu, potom u ratnoj bolnici u Blažaju, zatim u Koranu, da bi na kraju helikopterom bila prebačena u Beograd, gde se lečila gotovo pola godine.

Rane su zarasle, ali bol za njenom devojčicom nikada nije. Povratak u roditeljsku kuću za Radu nije značio povratak domu - već povratak mestu tuge, zla i beznađa, gde je svakodnevno proživljavala isti datum.

Zaključala kuću

Zato joj je bilo lako da nakon Dejtona da napusti to mesto.

- Tada sam lično zaključala kuću. Nisam dolazila ovde, možda ranije jednom i sada. Nikada se više neću vratiti ovde. Teško mi je kada vidim to mesto. Tu se ne bih nikad vratila da živim, tu gde su mi to uradili detetu.

Smiraj nalazi jedino na grobu svoje ćerke. Na mali krst ostavlja čokoladu i bombone, pali sveće, grli hladni mermer i razgovara sa Mirjanom.

- Kada dođem na ćerkin grob, ja se rasteretim, bude mi lakše u plućima, isplačem se i osećam da sam sa njom. Kad dođem na grob ja joj pričam... Teško je... Teško je kad dolazim jer opet je ostavim samu tu. I kad dođem, šta vidim? Evo šta vidim: Ništa - kaže, pokazujući na krst.

Snage da javno progovori o svemu što je preživela, majka Rada skupila je tek 13 godina nakon zlocina.

Zločin bez kazne

 Posmrtni ostaci jedne od prvih žrtava ratnih zločina mudžahedina u BiH, devojčice Mirjane Dragičević, sahranjeni su 5. septembra 2012. godine na groblju na Sokocu kod Sarajeva.

Iz MUP Republike Srpske tada je saopšteno da, uprkos brojnim dokazima, nijedan zločin mudžahedina nije procesuiran pred Tužilaštvom BiH, dok su mnogi od njih umesto suđenja deportovani u afro-azijske zemlje, iako su bili osumnjičeni za najteža krivična dela.