UROTA Tenkina zavera i mračno lice vlasti kneza Aleksandra: Posle 15 godina vladavine, raspoloženje naroda prema sinu vođe Prvog srpskog ustanka promenilo se...

Knez Aleksandar Karađorđević postao je vladar Srbije 1842. godine bez ikakvih svojih ličnih zasluga. Doveden je na presto samo zato što je bio Karađorđev sin...

Za atentat 5.000 dukata

Predsednik Državnog saveta, tela uticajnijeg od vlade, Stevan Stefanović Tenka, i članovi Paun Janković Baća, Raja Damjanović i Pavle Stanišić, te predsednik Vrhovnog suda Cvetko Rajović zaključili su da kneza treba ubiti. Tačnije rečeno, na kneževo ubistvo pomišljalo je dosta njih u Srbiji tada, ali su ova petorica uglednika odlučila da to i ostvare. Samo što je njihov naum imao jednu zvrčku - u slučaju da uspeju, na vlast bi se vratio Miloš Obrenović, kojeg su savetnici oterali, a on je zlopamtilo i osvetoljubiv.

Zato se Tenka uputio u Budimpeštu, da se s Milošem dogovori: oni će za njega uprazniti mesto na prestolu, a on da ih ne dira. Najstariji Obrenović je, naravno, pristao. I još im je dao 5.000 dukata „za potrebe atentata“, koje su zaverenici podelili na ravne časti.

Istini za volju, ni Tenka ni ostali, ma koliko pričali i među sobom i s drugima o potrebi da se Aleksandar ubije, nisu na delu pokazivali neku krvožednost. Dalje od priča nisu odmicali, čak nisu imali ni jasan plan kako da atentat izvedu. Raja Damjanović, inače jedan od zetova Miše Anastasijevića, najbogatijeg Srbina tog doba, tako je iz jedne apoteke u koju je kod vlasnika kao prijatelj često navraćao, ukrao otrov. Ali zaverenici nisu znali kako da ga knezu Aleksandru Karađorđeviću daju... A za one pare što im ih je Miloš dao, neki su već bili pokupovali zemlju, ili potrošili na druge načine.

Onda im se ukazala sjajna prilika. Iz jednog sela u Gruži neki Milosav Petrović se zbog svađe s lokalnim vlastima odmetnuo u hajduke. Zapravo, pobegao je od kuće u planinu i tako lutao, ne čineći nikakvo drugo zlo. Budući da je bio iz bogate porodice, povezane sa uticajnim Tomom Vučićem Perišićem, on naumi da mu se obrati kako bi mu izradio pomilovanje. Ali nije smeo da ode u Beograd kod Vučića lično, nego se javi njegovom prijatelju Milošu Mrcailoviću u Topčideru, da ih ovaj poveže. Mrcailović, međutim, obavesti Raju Damjanovića i ostale zaverenike da krije hajduka. Oni Milosavu Petroviću kažu da je njegov greh veliki i da se milosti od kneza ne treba nadati, nego da je jedina mogućnost da se vrati normalnom životu da kneza ubije, a oni će mu pomilovanje izraditi kod novog vladara. I još mu, da učvrste svoju priču, daju 200 dukata, i pušku. I još dovedu jednog popa da ga na Jevanđelju zakune da ubistvo izvrši!

Zaverenici

Plan je bio da Milosav Petrović sačeka Aleksandra Karađorđevića na Čestobrodici, između Zaječara i Paraćina, kuda je knez sa svitom prolazio na povratku iz Brestovačke Banje.

Hajduk je to i uradio. Prema njegovom kasnijem svedočenju, imao je metu na nišanu kad je sluga pritrčao knezu da mu zapali čibuk, pa je morao da sačeka sledeću priliku. I tako nekoliko puta, dok je knez jahao drumom, njegov nesuđeni ubica je trčao kroz šumu da ga sačeka... i nijednom nije pucao.

Knez tako ode u Kragujevac, a Milosav Petrović se vrati u Gružu.

Verovatno bi se cela ova afera tako i završila da Milosav nije imao poslovnu žicu. Ili je bar verovao da je ima. Učinilo mu se da je pronašao zlatnu žicu - jednog svog suseljanina poslao je u Topčider da od Mrcailovića zatraži još 800 dukata za ugovoreni posao, koji će „ovog puta zaista izvršiti“. Zaverenici nisu imalo mnogo izbora - poslali su Milosavu u Gružu traženu sumu, a ovaj je, kad je pare stavio u džep, odlučio da stvar prijavi vlastima. Smatrao je svoje odmetništvo i hajdukovanje većim grehom od učešća u zaveri za ubistvo vladara, pa je računao da će mu priznanje ovog drugog dela biti uzeto kao olakšavajuća okolnost za prvo!

Preko rođaka onog suseljanina koji mu je doneo 800 dukata, javi se Dvoru, gde ga saslušaju i bez obaveštavanja javnosti uhapse. Saznavši za ovo knez se odmah iz Kragujevca uputi u Beograd. Svi članovi Dvorskog saveta po običaju su sačekivali kneza pri povratku s dužeg puta ispred dvora, ali je Tenka, kao predsednik Saveta, ovog puta naložio da se vladaru izađe u susret čak na Banjicu. Tamo je održao izuzetno nadahnut pozdravni govor...

A sutradan su zatvoreni i okovani Miloš Mrcailović, Paun Janković Baća i Raja Damjanović.

Padali jedan za drugim

Hajduk Milosav Petrović, naime, jedino je za njih znao da su uključeni u zaveru. Uhapšenici su u prvi mah odricali svaku krivicu, ali se glas o zaveri za kneževo ubistvo proširio brzinom munje. U svim crkvama i manastirima u državi služeno je blagodarenje Bogu, a deputacije raznih ustanova i staleža, te konzuli velikih sila nameštenih u Beogradu izlazili su pred kneza da mu čestitaju srećno izbavljenje. Članove Državnog saveta predvodio je Tenka, a Vrhovnog suda Cvetko Rajović. Razume se da su održali prigodne govore. „I Knjaz, a i svi prisutni, bili su vrlo potreseni ovim njihovim besedama“, zabeležio je u memoarima Nikola Hristić, tada upravnik varoši Beograda, odnosno šef policije, koji je vodio istragu o ovom slučaju.

Trećeg dana Mrcailović je izjavio da je spreman da kaže sve što zna - ali smo knezu lično, i to pod uslovom da mu ovaj obeća pomilovanje. Posle kraćeg natezanja, pristao je da uz kneza budu i svi ministri i šef policije, a umesto garantovanog oprosta kazne, zadovoljio se kneževim obećanjem da će videti šta može da uradi. Tako je klupko počelo da se otpliće...

Mrcailović je prokazao Raju Damjanovića i Baću Jankovića, a Damjanović, suočen sa ovim iskazom, otkrio je Tenkino učešće. Tada je i predsednik Državnog saveta uhapšen, a on je u svom iskazu kompletirao krug zaverenika, dodajući da su i Cvetko Rajović i Pavle Stanišić učestvovali u podeli onih Miloševih 5.000 dukata.

Učešće onog popa što je za zaveru znao i što je hajduka zakleo na Jevanđelju niko u istrazi nije pomenuo. On se javio sam, tačnije naložio je ženi da knezu pošalje anonimno pismo i prijavi ga. Teško bolestan, hteo je da spere greh s duše...

I popa, i Mrcailovića, i svih pet zaverenika, sud je osudio na smrt. Hajduk je dobio 20 godina robije, a njegov suseljanin što je išao po dodatne pare - osam.

Što kazne nisu i izvršene, osuđenici mogu da zahvale vrhovnoj turskoj vlasti, koja se s kaznama nije složila, jer je važeći ustav Srbije tada nalagao da se krivica članova Državnog saveta utvrđuje u Carigradu.

Na doživotnu robiju, zaverenici su upućeni u zloglasnu kulu u Gurgusovcu, današnjem Knjaževcu. Po ličnom kneževom naređenju, s njima se postupalo izuzetno surovo. Po zimskom vremenu, iz Beograda su na put od sedam-osam dana upućeni volovskim kolima samo u lakoj donjoj odeći, što je zgranulo i ozlojedilo javnost. I u Gurgusovcu se mučenje nastavilo, pa se Raja Damjanović razboleo i umro.

Spas iz Carigrada

Glas o nečovečnom postupanju i molbe porodice zatočenih, dovele su vlast u Carigradu do odluke da pošalje specijalnog izaslanika koji će slučaj ispitati, mada je odlučujuću ulogu imala želja Osmanskog carstva da pokaže svoj autoritet. Tek, izaslanik Etem-paša isposlovao je pomilovanje za zaverenike i Mrcailovića, koji su iz Gurgusovca prebačeni u Ruščuk, danas Ruse, u Bugarskoj.

Ali nezadovoljstvo knezom Aleksandrom Karađorđevićem je raslo.

Sledeće godine na Svetoandrejskoj skupštini knez će biti smenjen, a u Srbiju vraćen Miloš Obrenović. Jednu od odlučujućih uloga u ovome imao je Miša Anastasijević, tast Raje Damjanovića.

 Cvetko Rajović je docnije bio predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, Tenka je u Beogradu živeo kao penzioner, a u Smederevu jedna ulica danas nosi ime Pauna Jankovića Baće.

Knez Aleksandar Karađorđević umro je od starosti 1885. godine na svom imanju kod Temišvara. Sud u Beogradu osudio ga je - bez ubedljivih dokaza - u odsustvu na 20 godina zbog organizovanja ubistva kneza Mihaila Obrenovića.

Momčilo Petrović