"Predanje kaže da je Sveta Petka tu pozvala od rođenja slepog pastira da se umije na izvoru i progledao je" Kurir u srpskim svetinjama u Vukovaru i Dalju
- Verujem da je opstanak srpskog naroda i na ovim prostorima i u rasejanju isključivo vezan za crkvu. I jedino se kroz crkvu može sačuvati ono što je duboko u korenu našeg naroda - svetosavski etos, koji je neugasivo kandilo naše pravoslavne vere - poručiće vladika osečkopoljski i baranjski Heruvim.
Vukovar, Dalj, mesta za koja znamo uglavnom po poslednjem ratu. Promiču i tragovi rata. Ali i one ulice i kuće ušorene, tako tipične za ravnicu. Daljem, većinski naseljenim Srbima, dominira Saborni hram Svetog Dimitrija. Na njemu, u vrhu, krupno piše 1715. Tad ovde niče crkva brvnara. Kasnije i hram. A pored i letnjikovac srpskih patrijarha iz Sremskih Karlovaca. U Patrijaršijskom dvoru, svom sedištu, dočekuje nas vladika Heruvim. A baš prekoputa dvora rodna je kuća Milutina Milankovića. Svetskog, a našeg. Kakav krug. Kakvo svedočanstvo o nama na ovim prostorima. O stradanjima i opstanku uprkos svemu.
Kad se svede bilans teških decenija, ratova, ali i odlaska mladih na Zapad trbuhom za kruhom, na području istočne Baranje i zapadnog Srema, koji pokriva ova eparhija, ostalo je tridesetak hiljada pravoslavnih Srba.
- Svi oni su integrisani deo naše zajednice. To nas krepi da možemo da opstanemo na ovim prostorima bez obzira na sve teškoće - kazuje vladika, a replika čuvene slike Paje Jovanovića "Seoba Srba" podseća nas da patrijarh Arsenije III Čarnojević listom dovede Srbe u ove krajeve. Ali to nije početak. Ni izbliza. Tragovi o nama sežu duboko u prošlost, mnogo pre Velike seobe i 1690.
- Datiraju još iz 12. veka i vezani su za manastir Brana, u Baranji, koji je danas samo arheološko nalazište. Na tom prostoru, u slivu Drave, bilo je oko 70 pravoslavnih svetinja, koje su na neki način bile garant opstanka tog naroda pod različitim vlastima kroz vekove. Predanje kaže i da je Sveti Sava posetio manastir Branu na svome trećem misionarskom putovanju. Upravo Brana podsticaj je za istraživače da nam kažu više o životu u to doba - govori vladika, te ističe:
- Crkveni život Srbi organizuju posle Velike seobe, a sve naše svetinje i danas aktivne govore o viševekovnoj postojanosti srpskog naroda na ovom prostoru. Dalj je mesto i Milutina Milankovića, i akademika Đorđa Ocića, i Jaše Ignjatovića, i mitropolita Stefana Stratimirovića, koji je gradio ovaj dvor, i mitropolita Georgija Brankovića, koji je sredio park pred njim, podigao prvu školu i pomogao u izgradnju manastira Uspenja Presvete Bogorodice u Dalj-planini, kao i patrijarha Josifa Rajačića, koji diže deo kompleksa u manastiru...
Od dvora put nas vodi u Dobre vode, izvore nad kojima nikoše svetinje. Dve su u ovom kraju. Crkva Svete Petke na Dobroj vodi, na obodu Vukovara, u nestvarnom je parku prirode Adica. Mrak je već pao, kiša lije. Ali vernici strpljivo čekaju da nam protojerej-stavrofor Miljen Ilić zbori o svetinji, pa da čuju akatist Svetom Nektariju Eginskom.
- Prema predanju, Prepodobna mater Paraskeva pozvala je od rođenja slepog pastira da se umije na izvoru i progledao je. Od tada je ovo mesto hodočašća na kom nasta i crkva početkom 19. veka - kazuje otac Miljen, a vladika Heruvim će ispričati da je posebno vezan za ovu crkvu, jer je kao rođeni Vukovarčanin ponikao u ovoj parohiji:
- Volim podvig i žitije Svete Petke, želeo sam da svoj životni put usmerim u te vrline. Upravo zato smo nedavno osnovanoj eparhijskoj fondaciji, koja već mnogo čini u misiji među narodom, dali naziv "Sveta Petka".
Za Crkvu Svete Petke, kako veli otac Miljen, i sam Vukovar bio je vezan i veliki Branko Radičević, čija majka Ružica beše od Mihajlovića iz ovog grada. I nema veze a porodicom čuvenog fudbalera.
- Branko je dolazio u Vukovar kod babe i dede, a s njim često i Vuk Karadžić, koji je znao da ostane i mesec dana u gostima. Zapisivao je Branko i o Vukovaru, a čak se smatra i da je pesma "Devojka na Studencu" inspirisana upravo ovom našom Dobrom vodom - priča otac Miljen, te dodaje da se pri crkvi već 19 godina održavaju "Brankovi dani u Vukovaru".
Otac Branimir Mihajlović, koji takođe nema veze sa Sinišom, vodi nas na drugu Dobru vodu. U Dalj-planini čuveni je manastir Uspenja Presvete Bogorodice, poznat kao Vodica. Kroz šumu, pa u dno brda, u veče pomalja se ogromni konak. I u njemu nova crkva u kojoj se često bogosluži. Dok veče odmiče uz uspenjsko vino i rakiju, jutro nas dočekuje zavejane i bez struje. Otac Brane, inače dušebrižnik i za bolnice i za zatvor u Osijeku, pali sveće da drži službu. Ogromni sneg ne sprečava vernike da se probijaju. A moramo se probijati i foto-reporter Marko i ja. Prti mi sneg dok kvasi čarape do crkve obnovljene 1948. i izvora pod njom. Od koga sve krenu, a koji važi za lekovit još u rimsko doba. Ovde najpre bi drvena crkva, pa ozidana kapela, koju ustaše ruše 1941.
- Ali u ruševinama kapele, posle Drugog svetskog rata, Srbi nalaze povelju mitropolita Pavla Nenadovića, koja govori da na izvoru podiže kapelu 1758. Čak je tad nađen i deo pozlaćenog ikonostasa iz 1760, koji se čuva u Muzeju SPC u Sremskim Karlovcima. Do nekih bezbednijih vremena za povratak na Dalj-planinu. I danas postoji spisak osoba kod kojih je bio opljačkani materijal sa crkve na Vodici - kazuje otac Brane, te dodaje da je 1948. na temeljima stare kapele podignuta crkva, kada prvi put dolaze i monahinje.
I veliki Branko ovde boravio
Preživeo je manastir i poslednji rat, nakon koga postaje muški, a iguman je bio sve do postavljenja na mesto episkopa i Heruvim (Đermanović), koga je životni put stalno vezao za Hrvatsku - zamonašio se u čuvenom manastiru Krka.
Ne da nam sneg iz Vodice. Neće auto uzbrdo. Peni naš Vlada. Ali uspeva. Izlazimo na put. I ostajemo zaglavljeni kraj obnovljenog krsta na mestu onog patrijarha Arsenija III Čarnojevića. Obilazim neku omanju vikendicu u izgradnji, tražim lopatu, preturam letve... I usred ničega - eto patrole policije.
- Sad ćemo svi u osiječki zatvor pa da nas otac Brane ispovedi - ote mi se.
- Lamela, a? - eto ga ljubazni policajac kraj našeg auta koji smrdi kao da gori.
- Kreće nafta za NIS - čavrlja dok kolega proverava pasoše.
- Kreće preko vas, preko Janafa - napričasmo se pre pozdrava.
I konačno stigosmo u Patrijaršijski dvor.
- Iskušenja s kojima se susretao srpski narod jako su velika i mnogobrojna u Hrvatskoj - Jasenovac, Jadovno, jame, stratišta, pokrštavanje... Stradali smo zato što smo svedočili našu veru i ostajali postojani u tome što jesmo, čuvali krsnu slavu, jezik, kulturu. I to je ono što nas zasigurno na ovim prostorima čini u Hristu vaskrslim narodom - govori vladika Heruvim, pa će nastaviti:
- Uvek, pa i u vreme Božića i velike radosti praznika rođenja Gospoda Boga i spasitelja našeg Hrista, živimo i činimo sve da se ovaj kraj još oboži. Da muke i stradanje ostanu deo nas, ali da ne budu i deo naše svakodnevice. I da, bez obzira na sve, uvek imamo radost koju Bog donosi čoveku. Da se narod preobrazi liturgijski i da liturgija bude centar našeg života.
Saborni hram već pun. Deli vladika božićne paketiće fondacije "Sveta Petka", dele Danica i Ivona iz iste... Mališani s radošću otvaraju kese. Život... Život je lep!
Mir Božji, Hristos se rodi!
SREMSKA KUĆA
Tik do crkve u Bijelom Brdu je i nekadašnja, tipična sremska i slavonska kuća s dugim tremom, sada svojevrsni muzej. To je tzv. nabijača, građena od nabijene gline koju vezuje trska. I pod joj je bio od blata. U samom ulazu kuhinja, u kojoj, kako nam veli Katanić, ognjište beše otvoreno do tavana, gde se sušilo meso. U prednjoj sobi se vodio kompletan život, a u pročelju je naravno ikona. Ovde Svetog Đorđe, slave Boškovića, čija kuća beše.
