U belom mantilu leči telo, a u mantiji dušu: Željko je sveštenik i zdravstveni radnik - "Krstio sam petoro ljudi u bolnici"

Dok se jedni pripremaju za operaciju srca, a drugi verujući molitvama Hristu traže spasenje duši, kraj jednih i drugih neretko stoji isti čovek. On je i zdravstveni radnik i sveštenik.U belom mantilu Hadži Željko Jovanović već dve decenije leči telo, a poslednjih godina u crnoj mantiji, ali i svečanoj kao protonamesnik inž. osveštava, služi propovedi, ispoveda i krštava u svim crkvama Eparhije šumadijske.

Životni put

Ipak, životni put ga je najpre odveo u medicinu. Završio je srednju medicinsku školu na Zvezdari, zatim Višu medicinsku u Zemunu i master studije. Ali, kako kaže, poziv sveštenstva nikada ga nije napuštao.

- Dvoumio sam se između bogoslovije i medicine. Bog je uredio da krenem putem zdravstva, ali želja da budem sveštenik u meni je stalno tinjala. Pre šest godina, blagoslovom mitropolita šumadijskog gospodina Jovana, postao sam sveštenik, a već 22 godine sam zdravstveni radnik u UKCS.

Za njega ove dve službe nisu odvojene.

- Gospod je stvorio i dušu i telo. Zato, pored brige za spasenje duše, moramo da vodimo računa i o zdravlju tela. Te dve profesije su nerazdvojne.

Upravo u bolničkoj postelji, kaže, ljudi često prvi put shvate koliko su zapostavili duhovnu stranu života.

Filmski trenuci

- Mnogi su slavili slavu, postili Veliki petak, ali nisu znali šta su ispovest i pričest. Kada sveštenik dođe, razgovara s njima, ispovedi ih, objasni šta je molitva, ljudi se često pričešćuju baš u bolnici. Dešavalo se da odu kući izlečeni - i telesno i duhovno. Posle toga se čujemo, nastave da dolaze u crkvu, da poste, da žive drugačije.

Bilo je i snažnih, gotovo filmskih trenutaka - krštenja u bolnici.
- Do sada sam krstio petoro ljudi u bolničkim uslovima. Kroz razgovor shvate da bez krštenja ne mogu da se ispovede i pričeste, da koriste svete tajne crkve. Osete božji priziv i požele da postanu hrišćani. S mnogima sam i danas u kontaktu.

Posebno upečatljiva bila su iskustva iz vremena pandemije kovida, kada je radio u bolnici u Batajnici.
- Imao sam jutarnje, popodnevne i noćne smene. Ljudi su bili preplašeni, suočeni sa smrću. Znali su da sam sveštenik i često su mi se poveravali o strahovima, životnim problemima, neizgovorenim rečima. Mnogi su tada shvatili koliko je život prolazan. Kada su zdravi izašli iz bolnice, mirili su se s porodicom, sa onima s kojima godinama nisu govorili. Shvatili su da je najvažnije živeti u ljubavi.

Ljudi se, dodaje, svađaju oko sitnica.

- Imamo primere da brat i sestra ne govore zbog dva ara zemlje. A u bolesti shvate da to nema nikakvu vrednost. Bolest i stradanje nisu nužno zlo, iz njih nekad izađe nešto dobro.

Pacijenti, veli, osete olakšanje čim saznaju da je kraj njih i zdravstveni radnik i sveštenik.
- Vidite to po njihovom osmehu. Krenu priče o slavi, porodici, problemima. I verujući i neverujući osete da Gospod brine o njima.

Ljudi su željni razgovora, saveta, mira. Kada Boga uključe u rešavanje problema, postaju smireniji...
U bolničkim hodnicima, gde se svakodnevno vodi borba za život, priča prečasnog oca Hadži Željka Jovanovića svedoči da nada, vera i ljudska reč leče snažno dušu kao i najmodernija medicina bolesti.

Podrška sveštenika u kolektivu

Podrška sveštenika, dodaje Jovanović, znači i kolegama lekarima i medicinskom osoblju.

- Kardiolozi i hirurzi nose ogroman teret teških pacijenata. To ostavlja trag. U takvim trenucima vole da porazgovaraju, da se rasterete. Zato je prisustvo sveštenika u ovakvom kolektivu veoma važno. Savetujem ljude da se izmire, da se oslobode gneva i gorčine. Mudri kažu da svako sirće nagriza svoju flašu. Negativne emocije razaraju i telo i um. Praštajte ljudima da bi i nama oprostio Otac nebeski.