"Kvo je be bilo, skarabudži, zakasao" Ove reči s juga mnogi Srbi ne razumeju, stalno ih guglaju
Srbija je zemlja izuzetno bogatog jezika - i književnog i narodnog. O tome kako je „najpravilnije“ govoriti i čiji je dijalekat najispravniji često se vode rasprave, ali konačan odgovor verovatno nikada nećemo dobiti, jer svako brani govor svoga kraja. Ipak, jedno je sigurno – upravo u toj raznolikosti leži posebna lepota srpskog jezika.
Najčešće su na meti šala govornici sa juga Srbije, koji svoj način izražavanja čuvaju gotovo ponosno i ne bi ga menjali ni za šta. Ti ljudi, blagi ali čvrsti u stavu, ne odriču se svog "be", pa makar im to bilo poslednje što imaju.
Mnogi se često zapitaju šta znače pojedine reči, naročito kada gledaju filmove i serije poput „Zone Zamfirove“ ili „Ivkove slave“, pa odgovor potraže na internetu. Srpski jezik je slojevit i raznolik, sa snažnim uticajima turskog, ali i bugarskog jezika, u zavisnosti od toga iz kog dela južne Srbije dolazi govornik. U Nišu i okolini, na primer, veoma je prisutan turski leksički sloj. Kada tetka Doka u „Zoni Zamfirovoj“ zapreti rečenicom „Će izedeš golem ćutek“, to zapravo znači da nekoga čekaju ozbiljne batine.
Ako za nekoga kažu da je „azdisao“, to znači da je razmažen i da bi trebalo malo da se smiri. Nišlije često koriste i izraz „majem se“, kojim opisuju neobaveznu šetnju ili lutanje gradom – „Evo, brate, majem se“. Ta rečenica gotovo da je zaštitni znak Niša. Kada neko nešto „skarabudži“, to znači da je posao urađen brzopleto, neuredno ili kako god, samo da se završi. Niko, naravno, ne voli da „džedi“, odnosno da dugo čeka, ali se to ponekad pravda time da je neko „zakasao“, odnosno zadržao se negde pa nije stigao na vreme. Neozbiljna osoba ili šaljivdžija naziva se „zevzek“, dok se za dvoje koji se međusobno udvaraju kaže da se „ašikuju“.
Posebnu priču čine šopske reči karakteristične za Pirot i okolinu. Šopi su staro stanovništvo pograničnog područja Srbije i Bugarske i sebe često ne smatraju ni Srbima ni Bugarima. Žive u Pirotu i okolnim selima, Dimitrovgradu i Bosilegradu, ali i s druge strane granice – u Vidinu, Kalotini i sve do Sofije. U njihovom govoru može se čuti rečenica „Turi toj tuka na masutu“, što znači „Stavi to tu na sto“, ili „Ozokaj baštuti“, odnosno „Pozovi tatu“.
Zanimljivo je i to koliko se govornici različitih delova juga mogu lako razlikovati po govoru. Tako će Piroćanac reći „kvo je be bilo“, dok će Leskovčanin ili Vranjanac upotrebiti izraz „što je be bilo“.
Na kraju, upravo ta raznolikost čini srpski jezik posebnim i živim. Svaki kraj Srbije ima svoje karakteristične reči i izraze, a zajedno oni grade bogatstvo koje je jednako zanimljivo koliko i neiscrpno.
Kurir.rs/ 24 sedam
