Knez Miloš Obrenović zabranio je zakonom ovu frizuru ženama: Nosile su ih godinama, a evo šta je usledilo nakon zabrane
Knez Miloš je svojevremeno doneo niz zakona za zaštitu javnog zdravlja i sprečavanje zaraza, između ostalog je zabranio trvelje na kosi, jer se zbog njih kosa dugo nije prala.
Mokrolužanke, kojima su trvelji bili sastavni deo identiteta, su našle način da to zaobiđu.
Narodna nošnja kod Srba bila je tema mnogih istraživanja, naučnih radova, pa i prezentacije kroz folklorna društva i igre. Međutim, vrlo retko, skoro nikad, se pažnja posvećivala nošnji naroda koji je živeo na periferiji Beograda - Mokrog Luga, Mirijeva, Banjice, Kumodraža, Jajinaca…
Za Veliki i Mali Mokri Lug su karakteristični elementi niške i svrljiške nošnje, jer su se iz tih krajeva porodice naseljavale na periferiju Beograda pre 200 godina, kada je i formirano stalno naselje.
Važan deo kompletnog izgleda mokroluške devojke i žene 19. veka su trvelji. Trvelji nisu samo pletenice, već kompletan aranžman na glavi, koji je podrazumevao kosu podeljenu na dva dela, svaki upleten u dugu pletenicu koja se uvijala u krug i formirala “punđu” u visini ušiju. Preko takve frizure je išla marama šamija i to u početku tako da bude razgrnuta, da se vide pletenice.
Nakon što ih je knez Miloš Obrenović zabranio, trvelji su se i dalje nosili, ali krišom - tako što ih je marama u potpunosti prekrivala. Međutim, zbog čega su trvelji zabranjeni?
Naime, izrada takve frizure zahtevala je mnogo vremena i često pomoć još jedne žene. Tako upletena kosa je stajala dugo - i kada žena ide na njivu da radi i kada igra u kolu i kada spava. Nije bilo vremena za stalno pranje i doterivanje, žene su imale mnogo posla oko održavanja domaćinstva, njiva, stoke i brige o deci, pa su tako spleteni trvelji nekada stajali mesecima, možda i godinama. Zbog toga su se javljala oboljenja vlasišta i glave, a kako su u to doba bile česte zaraze, knez Miloš je doneo niz zakona za njihovo suzbijanje, između ostalog i zabranu trvelja.
Naravno, žene su teško odustajale od svojih navika, pogotovo Mokrolužanke, pa su se trvelji nosili još decenijama, skriveni pod šamijom, uprkos dodatnim zakonskim zabranama.
Ako pažljivije pogledate fotografije žena iz Mokrog Luga, čak i početkom 20. veka, možete da naslutite da su ispod marame i dalje nosile takve pletenice.
Kompletna nošnja je bila vrlo važan deo identiteta kod Srba, pa tako je od nošnje zavisilo gde neka devojka može ili ne može da se uda. Devojačka sprema se spemala, pa mlada nije mogla da ode u neki kraj gde se nije nosila slična nošnja koju je ona već imala. Zbog toga su vrlo retki brakovi između Mokrolužanki i Kumodražana, na primer, iako su to dva naselja na minimalnoj udaljenosti jedno od drugog.
Kristijan Ristić, profesor ekonomskih nauka, ali i iskusni folkloraš, posvetio se upravo istraživanju nošnje u beogradskim naseljima i tako je nastala njegova knjiga “Odevanje u beogradskom Podunavlju”.
Ristić je uradio rekonstrukciju mokroluške nošnje i održao predavanje na tu temu u porti Crkve Svete velikomučenice Nedelje u Velikom Mokrom Lugu, koje je organizovano na inicijativu Ljubiše Krstića, hroničara Mokrog Luga i autora knjige “Veliki Mokri Lug i njegove familije”.
Kristijan je svoje rekonstrukcije bazirao na izvorima iz literature Srpske akademije nauke i umetnosti, kao i monografiji Nikole Arsenovića iz 1846. godine u kojoj se nalaze ilustracije i crteži gde su verno prikazane nošnje različitih krajeva.
Kurir/ 24sedam
