"Ne treba njemu ikona..." Kada je pukovnik pitao patrijarha šta da ponese kao poklon u Rusiju, dobio je neočekivan odgovor (Foto)

Sećanje pukovnika Milivoja Spasojevića na susret sa patrijarhom Pavlom svedoči o jednostavnosti, mudrosti i tišini koja je pratila jednog od najvoljenijih duhovnika srpskog naroda.

Prisetio se, kaže, da bi u izboru mogao da mu pomogne sekretar patrijarha Pavla Momir Lečić.

- Nazovem ga al mi se nije javio na nekoliko poziva. Kasnije mi je rekao da je bio neki crkveni praznik i da Patrijaršija nije radila. Isto veče u Klubu avijatičara u Uzun Mirkovoj bio je neki prijem na koji sam bio pozvan i ja. Pojavim se u uniformi i odmah po ulazu u salu za jednim stolom u ćošku primetim patrijarha Pavlau društvu sa unukom Draže Mihajlovića Vojislavom M. i već pomenutog gospodina Lečića - prisetio se pukovnik, u vreme ratova na Balkanu oficir JNA za saradnju sa stranim armijama i organizacijama.

Prišao je stolu i tihim glasom se obratio protojereju: "Trebam vašu pomoć".

- Patrijarh je tog trenutka bio u razgovoru sa Vojislavom. "Sedite!" U, kako pored patrijarha? "Sedite slobodno zaslužili ste vi da tu sednete". U pola glasa objasnim da mi treba poklon. Nekoliko minuta smo slušali razgovor i kada je bio gotov patrijarh se okrenuo prema meni, a gospodin Janjić mu govori: "Vaša Svetosti ovo je pukovnik Spasojević, naš prijatelj iz Generalštaba, general Pavković ide u posetu Ruskom patrijarhu pa im treba savet u izboru poklona." - naveo je i dodao:

- Patrijarh ustaje pruža mi ruku koju ja prihvatam i poljubim. Sedamo ponovo i patrijarh poče da govori: "Neka general ne kupuje ikone jer patrijarh ima toga na hiljade nego neka mu pokloni knjigu koju je poklonio i meni "Istoriju Srba" u kožnom povezu." Patrijarh zna srpski jezik pa će sigurno uživati dok to čita." Dolazi konobar nudi piće na tacni, ispred patrijarha sok od paradajza, uzimam kiselu vodu. Ushićen mestom, trenutkom i pre svega prisustva živog sveca polako dolazim sebi.

Patrijarh mu je postavio neka pitanja, došli su i i do teme čojstva i junaštva.

- Jednog trenutka patrijarh počinje da govori pesmu "Smrt majke Jevrosime", slušam, ne dišem i hoću u zemlju da propadnem jer ne znam nijednu reč, ni stih iz te pesme... Sve je to trajalo desetak minuta za mene večnost, rekao je obraćajući se svom sekretaru: "Hoćemo li, vreme nam je". Ustao je, rukovali smo se, a ja sam još jednom poljubio tu svetu ruku. Prijem je stao, sve se utišalo a on je onako lagan sitnim koracima prošao kroz špalir prisutnih neki su i aplaudirali - prisetio se.

Kaže da je to bio najvredniji i najlepši susret u toku vršenja njegove vojničke službe.

- Sedeti za istim stolom sa patrijarhom Pavlom nešto je što se ne zaboravlja i čega se uvek rado sećam posebno kada me uhvate neke muke života koji živimo. Priđem osobi jednoj od mnogih koje su nas snimali tokom razgovora dam mu vizit kartu i zamolim da mi ako je ikako moguće uradi fotografiju. Sutradan u 10 časova dolazi čovek nosi fotografiju koju sam trampio za flašu lepog vina koju sam mu jedva utrapio i nikad nisam saznao kako se on zvao. Hvala mu do neba za jednu od najdražih fotografija - napisao je srpski oficir koji je odbrusio Vesliju Klarku 1999. godine.