Garancija i garantni list nisu isto: Ristić sve objasnio, a evo kako potrošači "gube" još 3 godine garancije
Mnogi potrošači veruju da kupovinom uređaja automatski dobijaju pet godina garancije, ali u praksi dodatne tri godine zavise od registracije koju prodavci retko jasno naglase.
Udruženje Efektiva navodi da često nailazi na situaciju u kojoj prodavac oglašava prodaju, uglavnom tehničke robe, za koju kaže da ona ima "2 + 3" godine garancije. Međutim, pravo na ove 3 dodatne godine, ostvaruje se registracijom na sajtu proizvođača.
Tekst koji objavljen na njihovom sajtu, a koji potpisuje Jovan Ristić pravnik ovog udruženja, prenosimo u celosti:
Problematično pitanje u vezi sa izdavanjem garancije potrošačima u Srbiji jeste registracija garancije preko sajta njenog davaoca, jer zakon kaže jedno a u praksi se dešava nešto sasvim drugo.
Radi se o slučajevima kada prodavac komunicira da proizvod ima, recimo 5 godina garancije, ali za one dodatne 3 (preko roka od 2 godine za saobraznost), mora da izvrši registraciju na sajtu proizvođača. Taj deo nas vodi na teren elektronskog garantnog lista, čije izdavanje prati jasno zakonsko pravilo: potrošač mora dati saglasnost da bi mu umesto pisanog mogao biti izdat elektronski garantni list.
RAZLIKA IZMEĐU GARANCIJE I GARANTNOG LISTA
Pre svake dalje priče o registraciji garancije moramo razlikovati garanciju od garantnog lista, a brkanje ova dva zakonska pojma je često.
Garancija je “svaka izjava kojom njen davalac daje obećanje u vezi sa robom, i pravno je obavezujuća pod uslovima datim u izjavi, kao i oglašavanju u vezi sa tom robom”, kaže stav 1 član Zakona o zaštiti potrošača (ZZP).
Dakle, kada trgovac oglasi da se roba prodaje sa garancijom (i to je po pravilu proizvođačka garancija) ili na drugi način izjavi tako nešto, davalac garancije (po pravilu proizvođač ili predstavnik stranog proizvođača) vezan je uslovima koje je u izjavi odnosno oglasu istakao.
Garantni list je “isprava u pisanom ili elektronskom obliku ili na drugom trajnom nosaču zapisa, koja sadrži sve podatke iz garancije, navedene na jasan i čitljiv način, lako razumljivim jezikom”, kaže stav 2 člana 53 Zakona o zaštiti potrošača.
Dakle, jedno je oglašavanje činjenice da se roba prodaje sa garancijom a drugo je isprava preko koje se to pravo ostvaruje. I ta isprava, kaže član 53 ZZP, mora naročito da sadrži podatke o:
- pravima koja potrošač ima na osnovu ovog zakona i o tome da garancija ne isključuje i ne utiče na prava potrošača koja proizlaze iz zakonske odgovornosti prodavca za nesaobraznost robe ugovoru;
- nazivu i adresi davaoca garancije;
- nazivu i adresi prodavca, ako on nije istovremeno i davalac garancije;
- datumu predaje robe potrošaču;
- podatke kojima se identifikuje roba (model, tip, serijski broj i sl.);
- sadržini garancije, uslovima i postupku ostvarivanja prava iz garancije;
- trajanju garantnog roka i prostornom važenju garancije.
Ono što u ZZP ne piše ali se podrazumeva jeste da je garantni list mora biti overen. To je pitanje pravne sigurnosti. Kad garantni list ne bi bio overen, on ne bi mogao da bude isprava. Bio bi tek običan papir čiju sadržinu može da napiše bilo ko.
Izdavanje garantnog lista koji ne ispunjava uslove iz stava 2 člana 53 ZZP jeste zakonski prekršaj koji se novčano kažnjava (član 188 ZZP).
OBLIK (FORMA) GARANTNOG LISTA
Dalje, stav 3 člana 53 ZZP kaže da je “trgovac dužan da za datu garanciju sačini garantni list, po pravilu u pisanom obliku, na papiru.” Nepoštovanje ove odredbe novčano je kažnjivi prekršaj (član 188 ZZP).
Prema stavovima 4 i 6 člana 53 ZZP, “trgovac je dužan da potrošaču preda garantni list ukoliko se roba prodaje sa garancijom, a teret dokazivanja da je garantni list predat potrošaču je na trgovcu.”
Još jedno važno pravilo daje stav 7 člana 53 ZZP glasi da “na punovažnost garancije ne utiče povreda obaveze davaoca garancije iz stava 2”, tj obaveze u vezi sa sačinjvanjem garantnog lista sa svim njegovih sedam obaveznih sastojaka, “i potrošač može da zahteva da se garancija ispuni u skladu sa datom izjavom.”
Dakle – garantni list mora biti izdat u skladu sa onim što je izjavljeno odnosno oglašeno, a overen garantni list je potrošačeva isprava tj legitimacija da je pribavljanjem proizvoda ostvario pravo na garanciju. Međutim, obaveza davaoca garancije da ispuni obećanje iz izjave odnosno oglasa postoji čak i kad garantni list nije izdat. U toj situaciji, potrošaču je kao legitimacija dovoljan račun, uz pozivanje na oglas. Ipak, pošto se oglasi pojavljuju i nestaju, ne preporučujemo potrošačima da se oslanjaju na njih. Uvek valja tražiti garantni list i imati u vidu da zakonodavac nije uzalud predvideo da je neizdavanje garantnog lista za robu koja se prodaje sa garancijom zakonski prekršaj.
I tu dolazimo da stava 5 člana 53 ZZP koji kaže: Garantni list se može izdati i u elektronskom obliku ili na drugom trajnom nosaču zapisa koji je dostupan potrošaču, ukoliko se potrošač saglasi.
U prevodu, može garantni list da bude u elektronskom obliku, može da bude na USB stiku ili narezan na CD, ali garatni list ne može biti izdat u ovim oblicima bez potrošačevog dopuštenja, tj ne može biti izdat ako potrošač za to ne bude pitan. A dopuštenje potrošača ne može da se pretpostavlja. Tim pre što je papirni oblik garantnog lista pravilo a svi drugi oblici su – izuzetak od pravila.
REGISTRACIJA: PRAKSA I PRAVNI PROBLEMI
U praksi, od potrošača se često zahteva da datu garanciju – koja za potrošače postoji samo kao “produžena” ili “dodatna” garancija (dve godine saobraznosti + pomenuta produžena/dodatna garancija, npr 2+3) – registruju na sajtu davaoca garancije, po pravilu proizvođača. I tu dolazimo do problema.
Najpre moramo konstatovati da ZZP uopšte ne predviđa a još manje reguliše registraciju garancije preko sajta. U trećoj deceniji 21. veka!
Dalje, u ovo informatičko doba, pomenuta registracija znači da je davalac garancije obavešten da je potrošač kod prodavca kupio robu i time ostvario pravo na garanciju, u čemu nema ništa spornog.
Međutim, takvo jedno obaveštenje davaocu garancije i dalje ne isključuje zakonsku obavezu trgovca-prodavca da potrošaču preda garantni list, koji će biti overen i koji će potrošaču služiti kao legitimacija, tj kao dokaz pred davaocem garancije da je ostvario pravo na garanciju.
Ukratko, nije dovoljno da samo davalac garancije o tome ima informaciju. Mora je imati i potrošač – u vidu isprave zvane garantni list.
Ono što primećujemo jeste da se, iako je pisani papirni oblik garancije pravilo, sve češće dešava da potrošač od prodavca samo biva upućen na registraciju produžene garancije na sajtu davaoca garancije (proizvođača).
To i ne bi bio neki veliki problem ukoliko bi potrošač prethodno dobio overeni pisani garantni list u kojem bi, isto kao i u oglasu, pisalo pod kojim se uslovima garancija daje, uključujući obaveznu registraciju na sajtu i rok pod kojim se registracija mora obaviti (primećujemo rokove od 30 dana, 60 dana…).
Međutim, ako se potrošaču prethodno ne da pisani garantni list, već se potrošač radi aktiviranja prava na garanciju upućuje na registraciju preko sajta, ulazimo u pravne nevolje za onog ko je takav sistem osmislio.
Pregledom sajtova proizvođača ustanovili smo da neki od njih ne izdaju papirni garantni list, već potrošaču poručuju da se registruje na sajtu, da potom odštampa garantni list za konkretni proizvod koji će skinuti sa sajta. Potrošaču se takođe poručuje da radi korišćenja prava iz garancije, (u slučaju da se proizvod pokvari) kao dokaz priloži “garantni list i fiskalni račun”.
Čini se da dotični proizvođači smatraju da odštampani garantni list ne treba da bude overen i da je zapravo tu “glavna stvar” – fiskalni račun. Nešto na šta nam se mnogi potrošači opravdano žale.
Ovde vidimo ne jedan nego više pravnih problema.
Pisani garantni list po ZZP je pravilo, a elektronski garantni list je izuzetak. A mi u konkretnom slučaju imamo posla sa elektronskim garantnim listom koji se naknadno štampa, pri čemu se obaveza overavanja uopšte ne pominje, dok kao (pretpostavljena) zamena služi pokazivanje fiskalnog računa, što u ovoj situaciji nije zakonska obaveza potrošača.
Izdavanje elektronskog garantnog lista po ZZP je moguće – samo uz pristanak potrošača, što rađa dva veoma važna pitanja: (I) šta se dešava ako potrošač takav pristanak ne da a pisani oblik sa overom nije predviđen i (II) može li se pristanak potrošača pretpostavljati ako se potrošač registruje a nije imao nikakvu drugu opciju da garanciju aktivira? Mi kažemo da ovde ne može biti reči o pristanku potrošača već samo o nametanju elektronskog oblika garantnog lista, s obzirom da se drugi oblik i ne nudi, a to je ne samo protivzakonito već je i zakonski prekršaj trgovca za koji je nadležna tržišna inspekcija. Naime, trgovac je dužan da za datu garanciju sačini garantni list, po pravilu u pisanom obliku – na papiru. Ako ovaj naknadno odštampani garantni list nije overen – onda to i nije garantni list, jer nema svojstvo isprave. Dalje, čini nam se da smo na terenu nepoštene poslovne prakse ako trgovac koji je davalac garancije tvrdi na sajtu da naknadno odštampani “garantni list” predstavlja pravi garantni list i da se garancija realizuje kada se taj neovereni papir priloži uz fiskalni račun.
Fiskalni račun kao dokaz kupovine pominje se u ZZP samo kod saobraznosti (i to kao jedan od mogućih dokaza), a prava iz saobraznosti se ostvaruju samo kod trgovca-prodavca, ne i kod davaoca garancije (proizvođača). Kod garancije se nikakav račun, a kamoli fiskalni račun, ne pominje. I po Zakonu o obligacionim odnosima i po Zakonu o zaštiti potrošača prava iz garancije se ostvaruju samo na osnovu garantnog lista, a videli smo i bez garantnog lista kao isprave ako je garancija pomenuta u izjavi ili oglasu a garantni list nije izdat! Kada trgovac, konkretno davalac garancije, potrošaču nameće fiskalni račun kao sredstvo za legitimisanje pre njim radi ostvarivanja prava iz garancije, to je nepoštena poslovna praksa. Trgovac se ne bi mogao vadiiti ni na eventualnu tvrdnju da je fiskalni račun u ovom slučaju nadomestak za overu. Ne može da bude nadomestak.
ZAKLJUČAK
Na osnovu iznetog možemo reći da je, sa jedne strane, regulativa garancije u važećem Zakonu o zaštiti potrošača nepotpuna i zastarela, jer zakonodavac uopšte nije pomenuo a kamoli regulisao situaciju sa onlajn registracijom garancije. Što i dalje nije razlog da praksa bude ovoliko suprotna ipak jasnom zakonskom uslovu da se potrošaču mora izdati garantni list, po pravilu u pisanom, tj papirnom obliku, i da se u slučaju izdavanja elektronskog garantnog lista mora od potrošača dobiti odobrenje, a ne da mu se ovaj oblik garantnog lista nameće, bez overe, sa nezakonitim vidom “potpore” u vidu fiskalnog računa, koji uzgred ni kod saobraznosti nije jedino sredstvo dokazivanja kupovine.
