Sveštenik Drago, otac petoro dece, bio je 10 godina u kandžama droge: "Valjao sam se po podu u agoniji krize, hteo sam sebi da oduzmem život zbog heroina"

Sa samo 12 godina odao sam se alkoholu, tabletama i marihuani, ubrzo sam završio na heroinu. Prvi put kad sam ga probao, osetio sam da je sav teret pao s mojih leđa i samo sam razmišljao kako želim još... Deset godina sam bio u kandžama zla. Krize su bile zastrašujuće. U toj agoniji sam se valjao po podu, prodavao stvari iz kuće samo da bih imao za drogu!

- To je lutrija koja ne ide u prilog mladom čoveku - počinje priču za Kurir ovaj sveštenik, koji je rođen u Šapcu.

Imao je tri godine kad se preselio u Rumu s majkom, sestrom i bakom, a odrastanje bez očinske figure dovodi u vezu s problemima koji su došli u tinejdžerskim danima.

- Kad su došle tinejdžerske godine, usled smanjene roditeljske kontrole, moj život je krenuo u lošem pravcu. Prvo sam pronašao loše društvo, vrlo brzo su se pojavile neke opasne stvari - alkohol, tablete, lekovi, sedativi, kasnije marihuana, lepak... Sve sam to doživljavao kao zabavu s društvom, nas desetak, niko od nas u tome nije video opasnost. To je za nas bilo nešto novo. Nažalost, nismo videli drugu stranu čitave priče - kroz uzdah će Drago.

Heroin uzeo sa 18 godina

U to vreme imao je 12-13 godina, više je živeo van kuće, a majka i porodica nisu ništa primećivali. Tačnije, to njegovo ponašanje pripisivali su pubertetskim danima.

- Kako se razvija taj neki razvojni put osobe koja ulazi u problem narkomanije, društvo se smanjuje i krug se sužava... Eksperimentisanje s narkoticima traje nekoliko godina, a prelomna tačka u negativnom smislu nastaje sa mojih 18 godina, kad moj dobar drug dolazi kod mene i donosi heroin - priseća se prvog puta Drago.

Nesvestan opasnosti, prihvata bez razmišljanja...

- On je to uzimao introvenozno i ja sam odlučio da uzmem tako. Tu je počeo pravi pakao u godinama koje su usledile. Prilikom prvog uzimanja osećao sam kao da su svi problemi i teskobe nestali, kao da je nastupila neka vrsta slobode za mene, i to je bila zapravo zamka u koju sam upao jer sam odmah upitao tog prijatelja: "Gde ovo može da se nabavi?"

To je, kako kaže, bio put za veliki problem - zavisnost od heroina. Kaže da je heroin droga koja najviše izaziva zavisnost, posle samo nekoliko uzimanja.

Začarani krug

Plivao je u tome i uživao, usledio je začarani krug jednog zavisnika, čitav fokus njegovog bitisanja svodio se na to kako da nabavi heroin i kako da bude u takvom stanju. Nabavljao je novac na razne načine, najpre od kuće pod raznim izgovorima, potom je krenuo i da prodaje stvari iz kuće.

- Čoveku te neke lestvice moralnih vrednosti opadaju rapidno. To je stanje koje obuzima čoveka. Prosto, čovek je neuračunljiv sve više i više - opisuje pakao kroz koji je prolazio.

Nažalost, majka je kasno shvatila, jer je previše radila, bila je samohrana majka, odlazila je na posao u osam ujutru i vraćala se uveče, a to je, kako i sam kaže, bio i zgodan poligon za tinejdžera da krene lošim putem.

Na ovu opasnu drogu bio je navučen četiri godine, odnosno do 22. godine, pokušavao je i sam da se "skine", ali teško je išlo... Odlazio je kod lekara, psihijatra, pio sedative, ali nakon nekoliko dana zlu se ipak vraćao.

- Kao bumerang. To je začarani krug, shvataš da je izlaz gotovo nemoguć. Krize su bile zastrašujuće. Prvo ide nervoza, rasejanost, zatim stanje kao kad imate grip pa puta 10, sve vas boli, ne možete da hodate, prvo hladno, pa vruće, preznojavanje. Ne možete da sedite, da ležite, nemate mira gde god se nađete, kao da bi izašli iz svoje kože, nemate mesto... Valjanje po podu u toj agoniji krize. Najveći problem je mentalna kriza. Čak sam razmišljao sebi da oduzmem život koliko sam mislio da nema izlaza - priseća se strahote.

Težak put izlečenja

Zahvaljujući upornosti njegove sestre, krenuo je putem izlečenja, koji je bio dug i težak. Stupila je u kontakt sa organizacijom koja je pomagala ljudima koji su imali problem sa zavisnošću. Rehabilitacija i njen program povezani su s protestantskom crkvom. Isprva ga to nije zanimalo. Izdržao je dva meseca bez poroka i onda je usledila kriza, tada je rešio da posluša sestru.

- Otišli smo prvo u jedan kafić, gde smo razgovarali sa ljudima koji su se izlečili. Nisam mogao da verujem da su to bivši zavisnici. Prvi put sam se ponadao da ipak možda postoji izlaz i da mogu da se izvučem iz pakla. Ušao sam u proces pripreme za rehabilitaciju, tri meseca sam išao dva puta nedeljno u Novi Sad na bogosluženja. To mi je mnogo značilo, a onda sam ušao u proces rehabilitacije u kući blizu Beočina - priseća se Drago.

Bio je mesec dana u potpunoj izolaciji, nije imao telefon. Program ima šest faza. Drugi mesec mogao je da se čuje s porodicom, nakon tri meseca mogli su da ga posete, a posle sedam meseci počela je resocijalizacija.

- Vikendom sam mogao da odlazim kući, ali sam pre toga morao da pišem plan aktivnosti i tražim odobrenje. Posle godinu dana mogao sam da počnem da radim. Moja rehabilitacija je trajala 18 meseci. Posle 14 meseci sam našao posao u Novom Sadu, a potom sam iznajmio sobu gde sam živeo sam. To je za mene bila pobeda - ponosan je on.

Drago se okrenuo Bogu i postao vernik, prijavio se da pohađa i biblijsku školu, tako je upoznao i svoju suprugu u Jagodini. Posle šest meseci zabavljanja su se verili, venčali su se 2006. godine. Imaju petoro dece, četiri sina i ćerku. Najstariji sin ima 18 godina, a najmlađi osam. Drago je postao i sveštenik u crkvi u Rumi, gde stanuje s porodicom.