Srce ruskog heroja kucalo za Srbiju! Viktor je sa 18 godina došao da nas brani, krvario u Bosni i na Kosovu, oženio Srpkinju, a onda je usledio tragičan obrt!
Rus Viktor Mališev je, kao momak jedva zakoračio u punoletstvo, moskovske ulice zamenioratištima u BiH i na Kosovu i Metohiji. Prošao je put koji mnogi ne prođu za ceo život, dokazujući da za istinsko junaštvo nisu potrebne godine, već čista duša i nepokolebljiva vera u pravdu.
Iako je u ratni vihor ušao kao jedan od najmlađih, njegova hrabrost i srce koje je kucalo za Srbiju učinili su ga istinskim herojem koji je svoju sudbinu neraskidivo vezao za naš narod.
Priča o njemu je objavljena na Fejsbuk stranici "Vojska Republike Srpske", a mi vam je prenosimo u celosti:
Rođen je 1974. godine u moskovskoj oblasti Skolkovo.
Njegovi saborci iz Trećeg Ruskog dobrovoljačkog odreda ostavili su zapisano da je Viktor još 1992. godine hteo da krene za Bosnu sa prvim kontigentom ruskih dobrovoljaca, ali bez dopuštenja roditelja nije mogao da napusti Rusiju zato što je još bio maloletan.
Viktor dolazi u Bijeljinu u februaru 1993. godine, sa nepunih 19 godina.
U Bosni ostao do kraja rata
U Bosni je ostao do kraja rata i prošao je kroz sva tri Ruska dobrovoljačka odreda, a kraće vreme sa grupom rusa proveo je i u "Panterima" iz Bijeljine.
Ratovao je u Višegradu, Goraždu i na Sarajevskom ratištu.
Ranjen je u nogu na Zaglavku kod Višegrada na Badnji dan 1994. godine, kada je pokušavao da spase trudnicu od neprijateljske vatre.
U Bajinoj Bašti upoznao suprugu
Nakon završetka rata u Bosni, Viktor je kratko vreme proveo u Bajinoj Bašti, gde je upoznao svoju buduću suprugu Svetlanu, sa kojom se ubrzo seli u Moskvu.
1997. godine dobijaju ćerku kojoj daju ime Jelena.
Međutim, nije prošlo dugo, a savremeni globalizam ponovo je odbacio svoju demokratsku masku, kao što reptili odbacuju preraslu košuljicu i agresivno krenuo u ostvarenje svojih strateških ciljeva.
Srpski narod ponovo je odabran za krivca i žrtvu, a Kosovo i Metohija kao poprište nove bitke.
Kada smo se po četvrti put u jednom veku našli na udaru istog zapadnog mehanizma smrti, to je bilo previše, bili smo populaciono iscrpljeni, vojno dezorijentisani i politički razjedinjeni.
Srpski narod više od prolivene krvi pekla je samoća koja je pratila naše stradanje.
Iako je zvanična politika Rusije prema Srbiji u to vreme bila "zaleđena", na samom početku izbijanja sukoba na Kosovu i Metohiji, prva grupa od 100 dobrovoljaca je krenula za Srbiju.
U toj grupi je bio i Viktor, koji je kod kuće ostavio suprugu i dvogodišnju ćerkicu.
Sebi je ponovo uzeo kartu u jednom smeru, samo ovoga puta za Beograd.
Većina ovih momaka, tada su već bili prekaljeni borci i odmah su "bačeni u vatru."
Celi rat proveli su na prvim linijama, na karaulama Košare, Morina, Gorožup...
Nakon završetka rata, Viktor se vraća u Moskvu, gde počinje da služi u Elitnim vojnim jedinicama Ruske armije.
U Drugom čečenskom ratu 2003. godine na Ulus Kert planinama učestvuje u akciji spasavanja ruskih zarobljenika, tokom izvlačenja biva teško ranjen.
Nakon drugog ranjavanja penzioniše se, ali to ostavlja velike posledice na njegovo zdravlje, od kojih godinama kasnije i umire.
Sa suprugom Svetlanom stekao je još dva sina, kojima je kao i ćerci Jeleni, dao srpska imena, Luka i Nemanja.
Nakon martovskog pogroma 2004. godine, preko humanitarnih organizacija učestvovao je u obnovi manastira na Kosovu i Metohiji.
Za uspešan podvig spasavanja ruskih vojnika iz Čečenije, 2005. godine odlikovan je ordenom Heroja Ruske Federacije.
Srce Heroja zauvek živi ne mogu da ga ubiju.
Večna slava i hvala besmrtnom heroju Srbije i Rusije!
