OGORČENI Srpskim ratnicima na Ceru i Kolubari deljeni dečji opanci od hartije, u brašno im sipan pesak, granate nisu odgovarale topovima, pa napustili položaje

Ofanziva na Srbiju kojom je u leto 1914. godine počeo Prvi svetski rat za Austrougarsku se završila potpunim slomom. Nakon poraza na Ceru u avgustu, i u Kolubarskoj bici u novembru i decembru, njene jedinice, razbijene i osramoćene, vratile su se preko Drine i Save i da vidaju rane. Svet se divio junaštvu srpske vojske. Ali ta je herojska priča imala i naličje...

Metak u srce

Austrougarska vojska koja je napadala preko Drine bila je u odnosu na branioce nadmoćnija u svakom pogledu: brojnija, dobro naoružana, s velikim rezervama municije i opreme, naspram naših jedinica, čije je ljudstvo bilo iscrpljeno prethodnim balkanskim ratovima. Ključna bitka odvijala se na obalama Kolubare, odakle bi neprijatelj iz Bosne imao prolaz do Beograda.

Dimitrije Tucović, učesnik ovih borbi, u dnevniku je 19. novembra zapisao: „Sinoć smo smenjeni sa predstraže. Od zime se ruke ukočile. Ali došli smo u rezervu na mesto koje je sto puta gore. Došli smo po noći. Ona bedna legala koju smo napipali po mraku puna vode. Uznemireni i očajni vojnici pipaju po mraku po trnju... Celu noć oni su prečučali pod nastrešnicama, cvokoćući od zime i proklinjući sudbinu.“

Sutradan, metak ga je pogodio u srce, prethodno prošavši kroz svesku dnevnika.

U jednom izveštaju srpske Vrhovne komande piše: „Naši ljudi stalno odstupaju, i danju i noću, i kopaju nova utvrđenja i napuštaju ih pod novim napadima.“

tada prvi put u istoriji srpske vojske dezertiranje postaje masovna pojava.

Otkazivanje poslušnosti

Šta se to desilo s vojnicima koji su samo dve godine ranije zadivili svet svojom hrabrošću i ratničkom veštinom u balkanskim ratovima?
„Usled zime, snega i mećave koja vlada u planinama, a zbog oskudice toplog odela i hrane, vojnici počinju da otkazuju poslušnost i da podižu oružje i protiv oficira“, zabeleženo je u izveštaju komandanta Prve armije Živojina Mišića od 6. novembra Vrhovnoj komandi. Dva dana kasnije, dva bataljona pešadije Prve armije bez borbe su napustila položaj prema Bosni.

 U isto vreme, komandant Druge armije Stepa Stepanović izveštava: „Baveći se danas na položaju Moravske divizije i poziva, saznao sam nepovoljne vesti o stanju pešadije: Bekstva se znatno šire, osetno se javilo i u I i II puku, koji su do sada smatrani za odlične... Javlja se bojazan da ne dođe ono što je najgore: otkazivanje poslušnosti... Uzroci ovom udaljavanju (vojnika sa položaja - prim. M. P.) jesu ranije pomilovanje begunaca, noćni marševi po hrđavom vremenu i putu, odlazak kući da donesu toplo odelo i da se postaraju za sigurnost svojih porodica, bojeći se od daljeg povlačenja.“

U strahu da im vojnici ne pobegnu, starešine se oslanjaju samo na jedinice u čiji borbeni moral imaju poverenje, dok one „nesigurne“ drže u rezervi.

Gotovo istovetno stanje je i u Trećoj armiji, pod komandom Pavla Jurišića Šturma. On 6. novembra izveštava da se u svim divizijama oseća „jaka moralna pokolebanost“, i kao razloge navodi dotadašnje poraze i uzmicanja pred neprijateljem, zatim jaku artiljerijsku vatru protivnika, na koju mi zbog nedostatka municije ne odgovaramo, te veliki zamor, lošu ishranu, nedostatak odela i, u nekim jedinicama, loše starešine. Bilo je slučajeva da vojnici po šest dana nisu dobijali hleb...

„Na vojnike sa teritorije Drinske divizijske oblasti“, konstatuje general Pavle Jurišić Šturm, „naročito jakog uticaja imala je selidba stanovništva i užasna beda u kojoj su oni viđali pojedine zbegove. Zbog toga je znatan deo napustio komande i otišao da traži svoje familije.“

Stepa Stepanović „ranija pomilovanja begunaca“ navodi kao jedan od razloga za nova bekstva. Najviši oficiri, naime, zalagali su se za stroge kazne. „Civili“ su zastupali drugačiji stav.

Preki sudovi

Poslanstvo Kraljevine Srbije iz Sofije (Bugarska će tek kasnije ući u rat) u decembru 1914. javlja da je u Bugarskoj utočište našlo oko 3.000 dezertera. Oni su voljni da se vrate i traže samo garanciju da neće biti streljani. Svaku drugu kaznu, poručili su, prihvataju. Naše diplomate dodaju svoju ocenu da bi povratak bar jednog dela begunaca imao „veliki politički značaj“.

Ova je depeša iz Sofije dostavljena načelniku štaba Vrhovne komande srpske vojske, vojvodi Radomiru Putniku, i on je na nju odgovorio - negativno. Ocenio je da su saveti našeg poslanstva u Bugarskoj „zadocneli“.

U arhivama je sačuvan Putnikov izveštaj od 11. novembra 1914. godine vrhovnom komandantu, prestolonasledniku Aleksandru.
„Moralno stanje naših trupa“, javlja vojvoda Putnik, „u poslednje vreme jako je pokolebano. Begstvo vojnika sa bojišta je učestalo. Predaja neprijatelju pojedinih vojnika i čitavih odeljenja češća je pojava. Vojnici odriču poslušnost starešinama i podižu oružje na oficire. Starešine čine sve što je u njihovoj moći, ali bez uspeha.“

Vojvoda izveštava vladara da su ustanovljeni preki sudovi na frontu i u pozadini.

Budući da je predaja vojnika, pa i čitavih jedinica, učestala, u svim jedinicama pred strojem se čita upozorenje da će svi zarobljenici, kad se, odnosno ako se, posle rata živi vrate kućama, biti izvedeni pred vojni sud, a da će oni koji su se bez prinude predali biti streljani.
Vojvoda od prestolonaslednika traži da se preko vlade „izdejstvuju zakonodavne odluke da porodice vojnika koji se dobrovoljno predaju iskuse strogu kaznu za takve postupke njihovih članova. Ta bi se kazna sastojala u konfiskaciji imanja tih vojnika i progonstvom njihovih porodica iz mesta stalnog življenja.“

Srpski vojnici su, na kraju, u Kolubarskoj bici odneli pobedu. Protivofanziva naše vojske je, po planu Živojina Mišića, počela 3. decembra i do 15. decembra je otpor austrougarske vojske bio slomljen i poslednja stopa zemlje oslobođena. Mišić je nagrađen činom vojvode.
U statistici Kolubarske bitke piše da su Srbi zarobili 1.800 vojnika i podoficira i 68 oficira, a da je bilo 19.000 zarobljenih naših vojnika.
Nema podataka o tome da im je posle rata suđeno po zakonu koji je tražio vojvoda Radomir Putnik.

Momčilo Petrović