Marija ne vidi od rođenja, završila dva faksa: Nastavnica koju svi obožavaju čak i skija! Priča o ženi lavici
Marija Milanović (42), nastavnica građanskog vaspitanja i psihološkinja u Osnovnoj školi "Branislav Nušić" u Donjoj Trnavi kod Niša, simbol je borbe, istrajnosti i upornosti.
Rođena je kao prevremena beba, a zbog viška kiseonika u inkubatoru došlo je do oštećenja očnih nerava. Iz porodilišta u Majdanpeku izvedena je pre 42 godine bez vida.
Kroz život je išla kao lavica, ne dopuštajući da joj invaliditet naruši snove. Osnovnu i srednju školu završila je u Beogradu i Zemunu. Potom je upisala Filozofski fakultet u Nišu i u roku ga završila.
- U Nišu nisam nikoga znala kada sam došla. Odlazila sam u biblioteke, nekada kupovala fakultetske knjige i sve to nosila da se skenira. Onda sam ih pretvarala u Vord i čitala pomoću govornog sintetizatora. Možda zvuči komplikovano, ali nije. Studenti znaju da direktno podvlače u knjizi redove, pa program onda ne može da prepozna tekst i da čita. Ali sedamdeset odsto knjiga uspela sam sama da pročitam - priča Marija za Kurir dok se priprema za naredni čas građanskog.
Posle psihologije upisala je master studije iz komunikologije. I to je završila u roku.
- Trebalo je da završim i stručnu praksu zbog licence. Okrenula sam telefone bukvalno svih škola, Centra za socijalni rad i na kraju me prihvatila Osnovna škola "Čegar". A kad sam počela da tražim posao, shvatila sam da većina ljudi ne zna šta slepa osoba sve može. Recimo, ja bez problema radim u Vordu, Ekselu, elektronskom dnevniku. Nema programa na računaru koji slepa osoba ne može da nauči. Onda su me ispitivali: "Pa kako ćete vi doći na posao?" Ljude je strah da li slepa osoba može da pošalje SMS ili mejl. Starije slepe osobe su me pripremile na razna pitanja.
Prvi ulazak u učionicu u "Nušiću" bio je stresan i za nju i za đake.
- Deca su su znala da dolazim, ali bilo im je neobično. Ušla sam sa koleginicom Kristinom, predstavila me je i rekla sam dečici: "Hajde, sve možete da me pitate. Nema pogrešnih pitanja, nema ljutnje ma šta da pitate." I nekako je postala praksa da mogu da pitaju šta god žele, pa tako i: "Nastavnice, vi ste uvek obučeni skladno, kako uopšte slažete boje dok se oblačite?" - kaže uz osmeh Marija.
U jednoj fascikli čuva crteže, pesme, ručno pravljene narukvice i slično - poklone od đaka. Vole je, baš kao i kolege sa kojima putuje.
Marija već četiri godine skija, drži razne radionice, konsultant je na aerodromima, u bankama i drugim kompanijama koje se prilagođavaju slepima...
Ogromna potpora joj je direktor škole Marko Ristić. Dugo je uključen u rad sa decom sa posebnim potrebama, decom bez roditelja i mališanima čiji se socijalni status nepopularno kategoriše kao "s margine društva".
- Mariju sam upoznao na jednom seminaru i pričao sam joj o radu sa tom kategorijom dece. Bilo je potrebno da im na Vlasini neki psiholog održi radionice i ja je pozovem. Oduševile su me metode koje je upotrebila da održi pažnju, to je bilo fantastično - priča nam Ristić.
Kolektiv koji vodi mogao je da izabere osobu bez invaliditeta, ali...
- Možda bi neke stvari, mahom papirologija, bile brže, ali kada se čovek izmakne malo i vidi koliko je ona uspela na časovima - taj invaliditet potpuno pada u senku. U Marijinim mejlovima, na primer, nema pravopisnih grešaka. Nijedna. Kada pošaljem mejlove psiholozima, i to vrhunskim iz čitave bivše Jugoslavije, Marija prva odgovori. Jeste, pribojavao sam se malo u početku, ali smo zajedno isplivali na površinu.
· Reaguj