Doktori su se borili za njegov život, a on je tražio samo jedno: Neverovatna sudbina dečaka iz Zemuna koji je sa 2 godine pobedio rak!
Pre deset godina, u jednoj bolničkoj sobi vodila se bitka za život Matije Novkovića, dvogodišnjeg dečaka iz Zemuna. Dok su lekari činili sve što je u njihovoj moći, a roditelji strepeli nad njegovim krevetom, mali Matija izgovarao je rečenice koje su zbunjivale sve oko njega - tražio je da ide u crkvu.
U trenucima kada su operacija, hemioterapije i zračenja postali svakodnevica, ovaj dečak je, bez ičijeg podsticaja, govorio o bogu i molitvi. Njegova vera, kažu najbliži, bila je tiha i nepokolebljiva - i postala je oslonac celoj porodici.
Ana, prosvetna radnica, i Nenad, inženjer, nisu ni slutili da će njihov miran porodični život, nakon rođenja ćerke Teodore, a onda i sina Matije 2013. godine, biti stavljen na najteže iskušenje. Kada su saznali da njihov dvogodišnjak ima zloćudni tumor na mozgu, počela je borba koja je trajala mesecima.
Dane i dane majka i sin proveli su na onkologiji. Dečak je prošao kroz ono što i odrasli teško podnose, ali je iz te borbe izašao kao pobednik.
Ono što je porodicu dodatno iznenadilo bila je Matijina vera. Iako tako mali, počeo je da govori o bogu.
"Puno je pomogla njegova vera u boga, jer je sam tražio da ide u crkvu, sam je tražio da ide u manastire, tako mali, iako mu niko nikad nije pričao, nije znao o tome ništa - ispričala je svojevremeno baka Vera za RTS Planeta.
Majka Ana pamti svaki detalj dana provedenih na zračenju.
"I kada se zračenje završi, to je bilo u jednoj prostoriji velikoj, kada priđu da ga skinu sa aparata, on tog momenta govori: "Sad idemo u crkvu." Više od mesec dana je trajalo zračenje. Svaki dan smo morali, pravo sa zračenja, da idemo u crkvu. I taj momenat kada on u crkvu uđe, to ne mogu da vam opišem uopšte. Kao da se rastereti. Izdahne i duboko uzdiše, do momenta dok ne izađe. Znači, nešto je u njemu, nešto mu je davalo mir."
Za roditelje, koji su danima strepeli nad bolničkim krevetom, ti trenuci bili su izvor snage. Sedam godina kasnije, kada je RTS pravio prilog, i dalje su pričali da im nije jasno otkud tako snažna i spontana potreba jednog dvogodišnjaka za molitvom i blizinom crkve.
Matija je tada imao deset godina i bio je jedan od najmlađih pčelara u Srbiji.
Potomak je pčelara koji su pre više od pola veka živeli na prostoru oko Progara i Boljevaca, nadomak jezera Živaca, blizu Surčina. Na imanju svog pokojnog dede pronalazi mir - baš onakav kakav je nekada pronalazio u crkvi.
"Ja ovaj moj ranč volim puno. Voleo bih da na ranču da gajim kokoške, magarca, svinje, da vikendom dolazim da obilazim pčele", pričao je Matija ozbiljno, kao da govori o velikom poslovnom planu, a ne o dečačkom snu.
Želeo je da obnovi dedovinu i da se, kako je pričao, oženi sa 18 godina - čim stekne "zakonsku osnovu" za to.
U njegovim planovima nije bilo straha. Samo vera.
Matija je dečak koji je prošao kroz tamu, a iz nje izašao sa nečim što ni lekari ne mogu da objasne - dubokim unutrašnjim mirom. Pokazao je da su vera, ljubav i upornost ponekad snažniji od svake dijagnoze.
Nadamo se da je danas našao sreću na seoskom imanju, pod plavim nebom, uz zujanje pčela i u društvu životinja i da je nastavio da uživa u detinjstvu koje je jednom bilo dovedeno u pitanje.
