Andrija je spasao život hiljadama Albanaca, a onda su ga oteli OVK zločinci: Bio je heroj u belom mantilu, a evo kako su mu krvnici vratili!

Prošlo je skoro 27 godina od trenutka kada je doktor Andrija Tomanović, načelnik Hirurške klinike u Prištini, izašao iz svog kabineta i nestao bez traga.

Andrija Tomanović nije bio samo lekar. Bio je potomak slavne porodice iz Boke Kotorske, unuk predsednika vlade kralja Nikole.

Kada je ratni vihor 1999. godine počeo da odnosi srpske glave u Prištini, on je odbio da pobegne.

Pravnica klinike Jovanka Maoduš svedoči o njegovoj neverovatnoj hrabrosti:

- Kad smo ga pred upad Albanaca molili da se povuče rekao je: "Ja sam iz porodice pomorskih kapetana, znam gde mi je mesto kad brod tone".

Istu odlučnost pokazao je i u razgovoru sa novinarom Mikijem Mihajlovićem, samo veče uoči otmice:

- Rekao sam mu: "Doktore, moramo da idemo odavde, opasno je. Sa svih strana stižu vesti o zločinima, ubistvima i otmicama". On kaže: "Ne pada mi na pamet! Hiljadama Albanaca sam spasao život, potrebni smo ljudima ovde. Sutradan sam napisao vest da je nestao".

Odbio limuzinu

Andrija je bio čovek starog gospodstva koji je institucije gradio znanjem. Kada mu je moćni Mihalj Kertes poslao skupoceni automobil na poklon za kliniku, upravnik Tomanović ga je odbio jer nisu imali papire. Njemu je bio dovoljan skromni "jugo".

Kolega, profesor Ljubiša Baščarević mu je govorio: "Ajmo, Andro, do Zubinog Potoka, da vidimo kako će biti." Andrija mu je kratko odgovorio: "I ti si me izdao!"

Ostao je jer je verovao svojoj misiji, a ne obećanjima NATO vojnika.

"Deda, pohvalila me je učiteljica"

Dok je supruga Verica očajnički pisala svetskim moćnicima - od Kofija Anana do komandanta KFOR-a Majkla Džeksona - unuci su pisali pisma koja kidaju dušu, nadajući se da će ih deda negde pročitati:

"Dragi deda, ja sam tvoj unuk Andrija, imam sedam godina, idem u prvi razred osnovne škole. Učiteljica me je pohvalila. Ovoga leta sam bio u Lepetanu, naučio sam da plivam. Vole te tvoji unuci Aleksandar i Andrija", pisali su dečaci.

Njihova baka Verica te "zamotuljke" je godinama čuvala na stolu i slala Crvenom krstu, nadajući se čudu.

Spasao život vojniku OVK

Ironija sudbine je najsurovija u činjenici da je dr Tomanović pomagao bezbrojnim Albancima tokom svoje višedecenijske prakse, a da nijedan od njih nije digao glas da se otkrije njegova sudbina.

- Hoće li se oglasiti pacijenti moga supruga? Ljuljeta U. iz okoline Lipljana, koja je u junu 1993. dovedena u bolnicu sa smrtonosnom ranom od metka koji je prošao kroz levu stranu srca i plućnog krila. Stigla je u bolnicu iako je 90 minuta bila u kliničkoj smrti. Zahvaljujući operaciji ona je danas živa - pitala je u jednom intervjuu Andrijina supruga Verica i dodala:

- Tokom ratnog sukoba teško je stradao i jedan vojnik OVK, mislim da se zove Gaši. Njegov brat je usred noći zvao mog supruga i molio za pomoć. On je momentalno krenuo, obavio uspešnu operaciju i Gaši je danas živ. Pamtim i porodicu izvesnog Ibuša koji je imao gangrenu u abdomenu, bio je veoma težak slučaj i pojedini lekari nisu želeli da intervenišu, jer je ishod bio neizvestan. Ali, Andrija je uvek voleo izazov, da pređe preko svih granica kada je spasavanje života u pitanju. Uprkos svemu, prihvatio je da uradi operaciju. Pokušao je sa intervencijom jednom, drugi put i iz trećeg puta uspeo da savlada opaku bolest. Ne mogu zaboraviti radost na Andrijinom licu. "Znao sam da ću uspeti da ga spasem", rekao mi je tada - ispričala je ona i dodala da je njegov sin, nakon nekoliko godina, došao da se zahvali doktoru: "Doktore Tomanoviću, ja sam vam zahvalan, jer i danas imam živog oca."

Hirurzi su govorili da je dr Andrija u masivnim ranama majstorski prepoznavao putanju metka. Nažalost, danas niko ne želi da prepozna putanju njegove otmice. Nema KFOR-a, nema UNMIK-a, nema pravosuđa da zaustavi krvarenje na rani porodice Tomanović.

Spisak koji Srbija ne sme da zaboravi

Datum otmice dr Tomanovića, 24. jun, obeležava se kao Dan ubijenih i otetih zdravstvenih radnika na KiM. Pored njega, stradali su i dr Josif Vasić, Mile Vuksanović, Stamen Genev, dr Zlatoje Gligorijević, Svetomir Mikić, Borislav Pavić, Duško Patrnogić, dr Nebojša Petković, dr Aleksandar Stanojević, Aleksandar Todorovski, dr Đorđe Tošković i Dimitrije Šabić.

Zločini nad njima nisu rasvetljeni, a pravda za srpski narod na Kosovu i Metohiji ostaje nedostižna.