"Znam ljude koji nikada nisu pobedili, znao sam i one koji su umrli" Božidar je bio zavisnik od heriona, a izlečio ga je čovek čiju metodu nije podržavao

Božidar Dragutinović je čovek koji je prošao kroz pakao psihostimulanasa, dotakao dno i uspeo da izađe kao pobednik. Danas, kao predsednik udruženja „Preobraženje“ otvoreno govori o svojoj borbi, o tome kako nastaje zavisnost i zašto svako od nas mora da se zapita - da li mi upravljamo svojim navikama ili one upravljaju nama?

Ali danas, kada pogledam unazad, ima smisla biti ponosan na to što sam izašao iz svega toga. Otac Branislav Peranović me je izlečio od heroina. Nisam podržavao njegovu metodu, sada ja lečim! - rekao je Dragutinović za D-Cast.

Dodao je da danas zavisnost nije samo vezana za supstance. Ljudi su zavisni od telefona, od slatkiša, od hrane, od interneta.

- Pa da vam kažem, baveći se danas ovom temom, vidim da zavisnosti bukvalno evoluiraju iz meseca u mesec. Pojavi se nešto novo - nova igrica, nova aplikacija - i odmah se pojave i novi konzumenti.

Zavisnost od interneta, od šećera, od hrane. Ne bih da pričam mnogo o zavisnosti od hrane dok ne skinem još bar 40 kilograma. Preterao sam svaku meru i morao sam čak i operaciju želuca da uradim. I sada se borim sa smanjenjem kilograma.

Kad navika počne da upravlja nama

Dragutinović je rekao da zavisnost počinje onda kada granica između izbora i potrebe postane neprimetna.

- Šta god da je u pitanju. Čak i ako je nešto naizgled zdravo. Ako ja moram danas da pojedem ovsenu kašu - već sam u problemu. Ako moram, bez obzira na obaveze, da odem da trčim ili da prošetam - i ako se loše osećam jer to nisam uradio - to je već kriza. Mnogi se neće složiti sa mnom, ali ja to tako gledam - objasnio je Dragutinović.

Potraga za savršenstvom

Dragutinović je upozorio da preterana posvećenost treninzima i karijeri može ugroziti lično i porodično blagostanje.

- Isto je i sa ljudima koji su, recimo, opsednuti treninzima. Koji stalno idu u teretanu, koriste testosteron ili anaboličke supstance. Oni su zavisnici. On mora - jer sebi ne izgleda dovoljno dobro. 

Sve što vam uzurpira vreme, sve zbog čega zapostavljate porodicu, duševno i duhovno zdravlje - to je problem. Ljudi zbog karijere ne ulaze u brak, ne rađaju decu, odlažu život. Žrtvuju ono što je možda suština našeg postojanja. A karijera na kraju može da bude neuspešna.

Odrastanje i detinjstvo

Dragutinović je ispričao da je odrastao u radničkoj, naizgled skladnoj porodici u Valjevu, uz roditelje i baku, ali da su porodične okolnosti ipak ostavile trag na njegov život.

- Ja sam rođeni Valjevac. Odrastao sam u radničkoj porodici. Otac mi je bio limar, majka je radila u „Krušiku“, kao i mnogi Valjevci. Živeli smo u zajednici sa majčinim roditeljima - baka je imala potrebu da svu svoju decu drži pod jednim krovom. To je bila fina, harmonična porodica. Naravno, imala je svoje probleme, i verovatno je nešto od toga uticalo i na mene - kaže Dragutinović za D-Cast.

Muzika i tamna strana njenog sveta

Dodao je da je još kao mlad razvio veliku ljubav prema muzici.

- Često čujem: „Pa i ja sam slušao tu muziku, pa nisam završio tako.“ 

Nažalost, ja jesam. Muzika me je toliko obuzela da sam krenuo dublje da istražujem. I onda sam došao do saznanja da su mnoge stvari u toj umetnosti koju sam voleo nastajale uz pomoć psihostimulanasa i raznih supstanci - kaže.

Kako je izgledao prvi put? 

Dragutinović je priznao da je sve počelo iz čiste radoznalosti i želje da proba nešto što mu je tada delovalo bezazleno.

- Sve je počelo iz radoznalosti. Delovalo mi je kao nešto „blesavo“ što želim da probam. Zato danas poručujem svima koji možda imaju sličnu misao - nemojte ni da dozvolite sebi da razmišljate u tom pravcu.

Ako mislite da je to „za frku“, nije. Toliko je opasno da ne bi trebalo ni da koristite tu reč u šali, a kamoli da pomislite da probate. Ne smeš sebe da dovedeš u situaciju da uopšte razmišljaš o tome - objasnio je Dragutinović.

„Heroin je borba koju mnogi nikada ne dobiju“

- Iskreno, nekad pomislim da možda nisam ni dotakao samo dno, pa sam zato uspeo da ga ostavim. Znam ljude koji ga nikada nisu pobedili. I danas su u toj borbi, stariji su od mene. Znam i one koji su umrli. Znam ljude kojima su amputirane noge zbog upale vena, kojima su ruke stradale, zdravlje trajno uništeno. To je droga koja ne bi smela da postoji ni kao misao, a kamoli kao iskustvo.

Ne postoji "samo jednom"

Dragutinović poručuje da na ponudu droge svako mora odlučno da kaže „ne“, bez obzira na to ko je nudi, jer, kako ističe, ne postoji bezazlen pokušaj niti „samo jedno“ iskustvo.

- Svako treba jasno i glasno da kaže - ne. Bez obzira ko nudi. Da li je to brat, sestra, najbolji prijatelj - potpuno je nebitno. Treba preseći odmah. Toliko je ozbiljno da čak smatram da treba prijaviti takve stvari. Ne postoji „ma hajde samo jednom“. Prvi put kad sam ga probao - povraćao sam i nije mi bilo dobro.  Ali imao sam ogromnu želju da osetim ono o čemu sam slušao i čitao, taj neki „fazon“ o kom se pričalo - rekao je Dragutinović.

Život posle toga

Opisao je da zavisnost vrlo brzo postaje svakodnevna borba i da drogu više ne uzimaš zbog zadovoljstva, već samo da bi mogao da funkcionišeš i preguraš dan.

- Probudiš se ujutru i već si u krizi. Tog prvog osećaja više nema, čak i kada uzmeš drogu. Više ne uzimaš da bi ti bilo lepo, nego da bi bio „normalan“. Da bi mogao da ustaneš, da obaviš osnovne fiziološke potrebe, da komuniciraš s ljudima. Uzimaš samo da bi bio biološki funkcionalan. I to je najstrašniji deo - shvatiš da više ništa ne radiš da bi živeo, nego samo da bi preživeo dan - zaključio je.

Kurir.rs/HYPE TV