Monahinja Ilarija je sa puškom branila srpsku svetinju na Kosovu i Metohiji od Albanaca: Nije se bojala nikoga i ničega!

Priča o Ilariji - Monahinji sa puškom je surova priča o stradanju Srba na Kosmetu.

Svakako predstavlja živo, neposredno i otvoreno svedočenje, zableženo filmskom kamerom i bez ikakvog upliva u veštačko “obogaćivanje” scenarija. Upravo to je predstavljalo razlog da film ne bude prikazan na tadašnjoj televiziji.

Srpske monahinje se žalile

Retki i tek površni zapisi iz vremena o kome se danas govori kao o “represiji nad Albancima”, svedoče:

- Srpske monahinje manastira Svete Trojice kod Mušutišta žale se, početkom decembra 1989. na nova nasilja i zulume susednih Arbanasa. Igumanija Ilarija kaže: “Imamo mnogo nevolja, ali najteže nam je što nas napadaju Albanci iz susednih sela. Naočigled nam seku šume, kradu letinu. Ubili su nam nekoliko svinja, biku su zaboli iglu u stomak… Suvorečka opština se maćehinski odnosi prema ovom srpskom manastiru”.

Inače, same sestre monahinje bile su više puta fizički napadane od siledžija Arnauta, a sve žalbe na raznovrsna nasilja, kao i traženja zaštite od organa vlasti – ostaju bez odgovora, prenose "kmnovine".

Iznad Suve Reke, na putu za Mušutište, albanska rulja napala je zaprežna kola srpske porodice Antić iz sela Sopine kod Mušutišta, kada je muž vozio svoju suprugu Vesnu, trudnicu, u bolnicu da se porodi.

On je najpre prošao kroz manje albanske grupe i prve barikade tako što je govorio šiptarski i dizao dva prsta u znak “V”, ali su ga dalje prepoznali neki Albanci komšije i zasuli kamenjem kola i konja i njega i suprugu!

Svekrva je naglo legla preko trudne snahe da je zaštiti, pa je sama zadobila teške telesne povrede. Novinar Rajko Đurđević, s pravom ali i s tugom je primetio: povređene Albance demonstranti su vozili čak u Ljubljanu, a trudnicu Srpkinju su kamenovali!

Nepoznata lica

- U susednom Mušutištu iznad Suve Reke, u početku je bilo samo par stotina demonstranata, a potom ih se (okupilo nekoliko hiljada, jer su dovoženi kolima i autobusima drugi Albanci sa strane). Pričali su Srbi koji žive u samom centru Mušutišta da su među demonstrantima ispred svojih kuća videli mnoga, sasvim nepoznata lica, ljude koji nisu bili iz Mušutišta ni iz bliže okoline. Pre toga su viđali pojedine Albance, koji su sa kolima švajcarske i druge strane registracije dolazili među domaće Albance i delili im u džepove devize.

Dalje stoji:

- Ta okupljena masa u centru Mušutišta, njih oko 4-5 hiljada, zabarikadirali su prilazni put Mušutištu betonskim stubovima visine i do tri metra, te milicija nije mogla da uđe u selo nekoliko dana. Teroristi su se spremali da bombama napadnu gornje zaseoke u Mušutištu gde žive Srbi, ali su ih, po kazivanju Srba meštana i priznanju nekih Šiptara komšija, ipak stariji Arbanasi odvratili od toga. Rekli su im: “Pobićemo ove Srbe ovde, ali šta će biti sa nama i našom decom kad dođe ovde Srbija? Ona je jača od nas”.

Spremali napad na Srbe

U samom centru Mušutišta Albanci su iz obližnjih kuća sklonili svoje žene i decu, jer su spremali napad bombama na Srbe, pa kad su ih stariji od toga odvratili, onda su krenuli da dignu u vazduh fabriku tekstila “Umka – Zelengora”, na periferiji izvan sela, ali je to sprečila specijalna milicija koja se iz pravca sela Dvorane probila preko njiva i fabriku blokirala.

Mušutištu su Srbi kazivali da su potom doznali i za spiskove koje su albanske vođe pravile: koga od Srba treba likvidirati. Otkrilo se potom i to da su Albanci imali podršku iz Švajcarske i iz Saudijske Arabije, kao i to da su Albanci milicajci sabotirali, tj. bili na strani demonstranata.

- Četiri srpske mahale u gornjem delu Mušutišta bile su sve vreme na nogama: Srbi su sa lovačkim puškama i vilama i motkama i alatkama izašli u svoje sokake ispred avlija i bili su spremni da do krvi brane svoju decu i kuće. U kući Dimitrija Mitića, na primer, deca su spavala sve vreme na podu da bi bila zaštićena od pucnjave. Tek nakon dva dana združeni odred Savezne milicije probio se preko njiva u te srpske mahale i posetio opkoljene Srbe. Jednoga od tih Srba, iz gornjeg kraja Mušutišta, pitao sam, neki dan pošto je opsada prošla: “Kako ste izdržali?” Odgovorio mi je: “Eh, bilo je malo opasno, ali se mi ne bojimo. Ima Boga!”

Gađali manastirsko zvono

U manastiru Svete Trojice, na brdu iznad Mušutišta, priča mati igumanija Ilarija da su i njih Albanci tada napadali: grupa nasilnika je lupala u manastirsku kapiju i gađala manastirsko zvono: “Da li kamenicom ili iz puške, ne znamo, ali je jako puklo”, vele monahinje.

U manastirskom dvorištu su šarplaninci psi jako lajali i možda je to odvratilo napadače. Tek posle prodora u Mušutište, stigli su milicajci iz združenog odreda i do manastira. Njima je mati Ilarija rekla: “Na trulom platnu se ne veze. Ovo sada samo zuji, a još se nije orojilo”, hoteći tome da kaže da se može očekivati i još gora pobuna Albanaca.

Ova drevna svetinja našla se opet pod udarom albanskih terorista neposredno nakon okupacije Kosova i Metohije. Sestrinstvo je u poslednjem trenutku evakuisano a ubrzo nakon toga zapaljeni su konaci manastira da bi konačno crkva bila minirana početkom jula 1999. godine. U međuvremenu Albanci su potpuno razorili srpski deo sela Mušutište u blizini manastira i sravnili sa zemljom drevnu Bogorodičinu crkvu iz 1314. godine.

Manastir branila životom

Od tada manastir ostaje u ruševinama.

Albanci tvrde da se “noću pred praznik crkve, čuje ženski plač”.

“Ne smem da govorim i ne smem da kažem (svoje) ime, ali vama da kažem: mi noću pred praznik crkve čujemo odozgo ženski plač” – kaže stari Albanac. – “Čitavu noć neko plače. Od toga se ne spava, a da kažem (javno), jutro ne bi dočekao”.

Mati Ilariji manastir je branila svojim životom, sa sobom noseći - pušku. Prema priči, mati Ilarija provela je skoro 30 godina na Kosovu i Metohiji u manastiru Mušutište, a zatim je postala igumanija manastira Pokajnica. Manastir u Mušutištu je, nažalost, miniran 1999. godine i od njega je ostao samo zvonik.

Naime, nakon konstantnih verbalnih i fizičkih napada i pretnji, mnogobrojnih krađa šume i stoke naočigled monahinja ovog manastira, mati Ilarija i sestrinstvo moralo je da se brani i organizuje.

Monahinje u manastiru bile su u stalnom strahu od napada i silovanja pa je tako je mati Ilarija bila prinuđena da sa sobom uvek nosi pušku, naročito kada bi sa ostalim sestrama odlazila u polje da obrađuje zemlju.

Osim toga, može se slobodno reći da je svakodnevno branila manastir i monašku zajednicu u Mušutištu, te da je verovatno bila jedini i poslednji bedem odbrane.

Ne postoje reči koje bi opisale hrabrost ove monahinje. Navodno, nije se bojala nikoga i ničega, a nekoliko puta je morala fizički da se obračuna sa "napadačima". Tako je i provela 10 dana u zatvoru, jer je udarila šamar čoveku koji je psovao dok se bunila zbog prevelikog poreza.

Kurir/ Espreso