KAD TITO POZOVE, SVI SU BILI LOVCI, A STRADALI SU I LJUDI! Kada je pred lovce istrčala lisica, iz puške je opalio Veselinov, a kao pokošen pao je Kardelj...

U lovu je oduvek uživala vlastela. Sirotinja je životinje ubijala da bi se prehranila.

Za njima nije zaostajala ni JNA. Najpoznatija vojna lovišta bila su Karađorđevo, Morović i Dobanovački zabran.

Čaušesku bez trofeja

Tito je ponekad goste iz inostranstva vodio u lov. Sovjetski lider Nikita Hruščov, britanski feldmaršal Montgomeri, lider španskih komunista Santijago Kariljo, kambodžanski princ Norodom Sihanuk i mnogi drugi oprobali su se u diplomatskom lovu u lovištu „Karađorđevo“. Visoki državnici iz socijalističkog lagera, Mađar Janoš Kadar, recimo, i Erih Honeker iz Istočne Nemačke, vratili su se iz naše zemlje s vrednim trofejima. Rumun Nikola Čaušesku prošao je drugačije...

Danilo Todorović, koji je skoro dve decenije bio Titov pratilac u lovu, u knjizi „Tito, lov, politika“ beleži: „Čaušesku i Tito su na divlju svinju pucali istovremeno, pa nisu mogli da se dogovore ko ju je ubio i ko ima pravo da uzme njen glavu za trofej. Tražili su na truplu rupe od svojih hitaca. Pošto Nikolaje na svinji nikako nije mogao da nađe ulaznu ranu od svog metka, Tito je svinji podigao rep i rekao: ‘Evo, ima ovde jedna rupa!’“

Među jugoslovenskim političarima bilo je malo iskrenih ljubitelja lova, možda samo Koča Popović. Ostali su u ovom sportu učestvovali da bi pokazali koliko su se visoko popeli na društvenoj lestvici i da bi se približili Titu. Jer poziv za lov s Titom bio je statusni simbol. S predsednikom SFRJ najčešće su lovili Ranković, Krcun, Kardelj, Tempo, Stevo Krajačić, Jakov Blažević, Miloš Minić, Petar Stambolić...
Znalo se, recimo, da je Edvard Kardelj, četvrti iz posleratnog najužeg rukovodstva (Tito, Ranković, Đilas i on), bio pasionirani sakupljač gljiva i da mu odstrel životinja ništa ne znači, ali se uredno odazivao Titovim pozivima (a ko ne bi?). U jednom takvom lovu, međutim, umalo je izgubio glavu.

Taj je događaj, između ostalog, inspirisao Dušana Kovačevića da u „Balakanskom špijunu“ napiše: „Ubistvo u lovu ne podleže krivičnom zakonu. Kod nas u selu, kad neko nekoga mrzi, samo ga pozove u lov. I drm!“

Treba znati da funkcioneri nisu polagali lovački ispit, pa je pravo čudo što nije bilo više nesreća. Lovilo se 1961. u Morovićkim šumama, u vojvođanskom Sremu. Boro Krivokapić, novinar i pisac, pouzdani hroničar, navodi u svojoj knjizi „Beskonačni Tito“ svedočenje jednog od lovaca, vojvođanskog funkcionera Geze Tikvickog:

Sačma u vratu

„Lovili smo puškama, sačmarama namenjenim isključivo lovu na divlje svinje. Pravilo je da se ne puca ni na kakvu ostalu divljač. Izuzetno je važno objasniti kakav je bio raspored lovaca koji stoje jedan pored drugog u pravoj liniji, na oko 20 metara. Dakle, prvi s desne strane od Kardelja bio je Jovan Veselinov. Do njega sam stajao ja. Levo od Kardelja stajali su Ivan Gonjšak, do njega Otmar Kreačić i levo Aleksandar Ranković i drugi. Ispred Jovana Veselinova pojavila se lisica. Videla nas je i uznemirena krenula prema nama, približavajući se krenula je prema Kardelju i Veselinovu. Tada je iz puške opalio Jovan Veselinov. Istog trenutka pao je kao pokošen Edvard Kardelj. Video sam to.“

 Edvard Kardelj tada je bio potpredsednik Savezne vlade i vrlo visoki funkcioner Komunističke partije, a docnije je razvio koncept samoupravljanja. Jovan Veselinov je u trenutku kad je nehotice pucao u Kardelja bio predsednik Narodne skupštine Srbije...

U trenucima posle nesreće najbolje se snašao Aleksandar Ranković. Organizovao je hitan transport i prijem ranjenika na VMA, gde ga je već čekao čuveni hirurg Isidor Papo. On je konstatovao da se zrno sačme zarilo u sam vratni deo kičmenog stuba s desne strane i da se operativni zahvat ne može obaviti jer se tim rizikuje potpuna oduzetost celog tela.

Svi učesnici lova potpisali su obavezu da će o ovom događaju ćutati, ali se glas ipak proširio. Tome je doprinela i Kardeljeva žena Pepca, koja je unaokolo pričala da je njen muž bio žrtva srpskog atentata.

Kasnije su povremeno tu besmislicu koristili pojedini političari u kampanji protiv Srbije.

Posle smene s vlasti 1966. godine Ranković, tako, beleži u dnevniku: „Tipičan proizvod brionskih kuhinja jeste i najnovija intriga o mom fizičkom napadu na Kardelja i upotrebi vatrenog oružja. Ta perfidna priča je stigla i među slovenačke studente. U želji da saznaju istinu, oni su upitali Vidu Tomšič da li je tačno da je Ranković pucao i ranio Kardelja. Umesto da im pošteno kaže pravu istinu, Tomšičeva ih sračunato, politikantski ostavlja u tom uverenju.“

I samo Kardeljevo ponašanje posle nesreće pothranjivalo je teoriju o namernom pokušaju ubistva. On je, naime, pokazao sumnju u dijagnozu naših lekara, pa je šest meseci kasnije otputovao u London. To je pokrenulo glasine i u stranoj štampi da je emigrirao, da je pobegao iz zemlje zbog pokušaja ubistva! Engleski lekari su mu, međutim, rekli isto što i dr Papo, a u našoj javnosti su neko vreme, po diktatu s vrha, učestalo objavljivane njegove slike iz novih lovova s Titom i Veselinovim... Edvard Kardelj umro je 1979. s tom sačmom u vratu, ali od raka.

Smrt francuskog ambasadora

Jednom godišnje organizovan je lov za diplomate akreditovane u Beogradu.

Radoslava Manojlović u doktorskoj disertaciji „Značaj povezivanja lovnih i turističkih potencijala za razvoj lovnog turizma u Vojvodini“ opisuje jedan takav tipičan lov s Titom:

„Protokol je nalagao da se mora dobiti pozivnica od druga Tita u kojoj je precizno pisalo da je potrebno doći na Topčidersku železničku stanicu na kojoj će spremno čekati Plavi voz, ali i šta je sve potrebno poneti. Dalji protokol je nalagao da Plavi voz kreće sa stanice tačno u 22 časa, jer će praviti pauze na nekim stanicama kako bi se učesnici mogli naspavati i odmoriti. Dolazak u lovište ‘Karađorđevo’, odnosno u lovački centar Vranjak, bio je određen za jutarnje sate. Dalje se lov organizovao na svih 10 pogona, s tim da se oni obave do ručka. Zanimljivo je istaći da se u tim lovovima odstreljivao samo fazan i zec, jer je krupna divljač bila čuvana za mnogo važnije razgovore, odnosno bitnije goste. Nakon završenog lova usledilo bi slikanje sa odstreljenom divljači, te ručak i mnogo opuštenija atmosfera u kojoj bi usledile priče o doživljajima koji su se desili nekoliko sati pre.“

Ali đavo ne spava... Petnaest godina od ranjavanja Kardelja, 6. novembra 1976, u lovu koji je za diplomatske predstavnike u SFRJ priredio ministar inostranih poslova Miloš Minić, desila se nesreća sa smrtnim posledicama. Veo tajne s tog događaja do dana današnjeg nije sklonjen i znaju se samo osnovne činjenice.

Žrtva je bio doajen diplomatskog kora, francuski ambasador u Jugoslaviji Pjer Sebijo (64), otac četiri ćerke koje su tada živele u Parizu. Austrijski ambasador Aleksandar Oto (47), „pokušavajući da nešto podesi u svojoj dvocevnoj sačmarici“, kako su objasnili francuski i jugoslovenski zvaničnici, sa udaljenosti od dva metra svog francuskog kolegu pogodio je u prepone. Sebijo je umro na operacionom stolu u obližnjoj zrenjaninskoj bolnici dva sata kasnije.

Zanimljivo je da se ova nesmotrenost austrijskog diplomate nije odrazila na njegovu karijeru. Ostao je u Beogradu do maja 1977, kada se preselio u ambasadu u Čileu. Uredno odradivši četvorogodipni mandat, vratio se u ministarstvo u Beč, a potom je bio ambasador u Harareu, pa u Lisabonu.

Bilo je pokušaja da se lov organizuje i posle Titove smrti, ali neuspešnih.

Danilo Todorović piše da konobari u „Karađorđevu“ zbog Titovog naslednika, predsednika Predsedništva SFRJ Cvijetina Mijatovića, nisu ni ustajali kad je polazio u jutarnji lov, nego da su mu uveče ostavljali čaj u termos-boci. A kad je Sinan Hasani, takođe šef Jugoslavije, posle lova trebalo da pođe za Beograd, ispostavilo se da vozač po njega nije ni došao. Vozila u lovištu nisu imala benzina, pa je direktor lovišta predsednika države ispratio na autobus za Beograd.

 Momčilo Petrović