"Pauka više nema, Pauk je crno!" Potresna sudbina srpskog heroja: Komandant od bola rukom polomio tarabu, a evo šta je Saša uradio godinu dana pre smrti

Postoje datumi koji u istoriji jednog naroda ostanu upisani krvlju onih najboljih među nama. Jun 1998. godine na Kosovu i Metohiji bio je mesec nadljudske borbe, ali i mesec u kojem je srpsko nebo postalo bogatije za još jednu zvezdu.

Jun mesec je. Na Kosovu i Metohiji situacija iz dana u dan sve teža. U Kijevu preko stotinu ljudi pod blokadom skoro mesec dana. Traju sukobu u Ponoševcu, okolini Orahovca, Đakovici, Prizrenu i mnogim drugim mestima.

Ipak, čini se najsloženija situacija tih dana je u Dečanima i okolnim selima. Vojska Jugoslavije je već 1. juna izvršila ofanzivu koristeći teško naoružanje, oklope pa čak i vazdušne napade.

U narednih nekoliko dana vođene su teške borbe koje su završile i više nego uspešno. Uz asistenciju Jedinice za specijalne operacije, pod kontrolu narednih dana stavljena su i sela Glođane, Rastavica, Papraćane ali i Ljubenić kod Peći.

Tu međutim dejstva nisu prestala, naprotiv. Pregrupisani ostaci šiptarskih terorista nastavili su sa napadima u samom mestu i okolini.

Te nedelje 14. juna, Jedinica sa specijalne operacije se ranom zorom okuplja u Peći na novom zadatku. Trebalo je izvesti klasičnu antiterorističku akciju prema većoj grupi terorista zabarikadiranih po kućama u malenom mestu Drenovac, ponovo opština Dečani.

Komandant je ranom zorom stigao pred vrata Patrijaršije, čekajući ostatak planirane kolone da mu se pridruži.

Ubrzo se to i dogodilo.

Dugačka kolona na čelu sa vozilima snabdevenim bacačima granata, teškim mitraljezima i bestrzajnim topovima a iza njih oklopni transporteri, minobacači, prage i sva druga potrebna logistika.

Prolazak kolone kroz Peć je kao i obično do tada, izazvao buru oduševljenja među srpskim stanovništvom, jer su se u prisustvu jedinice uvek osećali sigurno. Mnogi su se krstili i poželeli sreću momcima jer su znali da idu na zadatak.

Sa čela kolone iz jednog vozila izlazi momak po imenu Saša Jovanović. Ratno ime Pauk. Bio je major i u tom trenutku pomoćnik komandanta JSO, njegova takoreći desna ruka.

U jedinici od njenog osnivanja, ulivao je veliko poverenje saboraca. Komandant ga je pitao: ''Da li ide sve po planu? '', na šta mu je Pauk samo odlučno klimnuo glavom.

Akcija je i definitivno mogla da krene.

Do Drenovca im je trebalo oko sat vremena, s obzirom da se on nalazi negde na dva kilometra udaljenosti od Crnobrega, predgrađa Dečana.

Čim su se stacionirali i zauzeli pozicije Prva borbena grupa kreće u akciju. Momci napadaju zabunkerisane šiptarske kuće iz kojih su već krenuli da otvaraju vatru na naše snage, ali minobacači odličnom koordinacijom sipaju vatru na 50 metara ispred naših ljudi i tako im omogućavaju proboj i prednost.

Šiptari su po navici počeli da paniče a neki su već krenuli i u bežaniju iz kuća koje su bile sledeće u nizu za čišćenje.

Pošto se pretpostavljalo da će im doći u pomoć pojačanje iz pravca Junika, JSO je i to predvidela, pa je na okolnima brdima jedna formacija pažljivo motrila prilaze sa tih strana. U jednom trenutku se to i dogodilo, grupa terorista pokušala je da priđe Drenovcu ali je bez ikakvih problema neutralisana i sprečena u tome.

Akcija je tekla savršeno, baš onako kako je i zamišljena.

A onda...

Preko veze začuo se glas: "Hitno potrebni mesari, tri crveno, jedan crno, hitno!".

To je one, koji su čuli uspaničeni glas, u momentu preseklo.

Crveno je značilo da je pripadnik ranjen, a crno ono najgore, da je poginuo.

Mesari su značili doktori i sanitetska vozila.

JSO je bila poznata po tome da je ranjenika tretirala kao svetinju, posedovala je veliki šleper sa ugrađenom operacionom salom kao i manji kamion sa šok-sobom. Pravilo je bilo da se ranjenik bez obzira na težinu terena, okolnosti ranjavanja i druge faktore u najkraćem roku zbrine i dobije neophodnu lekarsku pomoć, što je pripadnicima jedinice ulivalo veliku sigurnost kada su kretali u akcije.

Trojica povređenih srećom nisu bili životno ugroženi. Komandant je odmah radio vezom pozvao svog pomoćnika Sašu Jovanovića sa: "Pauk, javi se!", ali nije bilo odgovora.

Ponovo se proderao "Pauk, javi se, Fliper javi se, hoće li se neko javiti?!".

Javio se Fliper, gotovo mrtvačkim glasom: "Na vezi..."

"Sačekaj me na poziciji gde si i nađi Pauka jer mi se ne javlja!". S druge strane opet tišina.

"Šta ti je Fliper, jesi li ti čuo šta sam ti rekao?".

Tada nažalost ovaj izgovara onu najgoru rečenicu: "Pauka više nema, Pauk je crno".

Neverica i muk! Komandant je bio u totalnom šoku. Nije mogao da shvati kako se to desilo, pogotovo što major Jovanović nije ni trebao da bude u direktnoj borbi već iza da koordinira.

Brzinom munje se dovezao na mesto gde mu je rečeno. I dalje nije mogao da veruje da je istina.

Naišao je na doktora, a ovaj mu je samo tužno odmahnuo glavom. Prišao je zadnjem delu vozila i ugledao mrtvog majora Sašu Jovanovića umotanog u maskirnu pelerinu za kišu.

U trenutku ga je obuzeo toliki bes da se svom silinom zatrčao i udario pesnicom u obližnju tarabu tako da je na mestu pukla.

Pukla je i njemu šaka, ali je to shvatio kasnije tog dana.

Čitava akcija je stala, momci su bili u šoku.

Komandant je znao da je ovo izuzetno rizičan trenutak, koji šiptarski teroristi mogu da iskoriste i naprave još više žrtava. Stegao je zube i preuzeo vođenje čitave akcije. Najvažniji zadatak u tom trenutku bio je i najteži, kako motivisati momke nakon što su upravo izgubili svog bliskog saborca.

"Zar je on poginuo da bi mi sad stali?!", proderao se komandant, jedva suzdržavajući suze, jer je na sve načine ličnim primerom morao da podigne moral jedinici.

Akcija je ubrzo nastavljena. Ponovo su počele da se čiste šiptarske kuće, ovog puta sa posebnim motivom koji ih je gurao da smrt njihovog brata ne bude uzaludna.

Kada se praktično posle sat vremena došlo do samog kraja niza šiptarskih utvrđenja, iz jednog dvorišta na opšte iznenađenje izleću dva vozila prepuna Šiptara 150 na sat i kreću da beže niz ulicu ka Juniku.

Međutim, odmah iza ćoška na prvom skretanju iskače broving i nemilosrdno seje smrt po njima.

Ne treba posebno napominjati da Drenovac nisu napustila ni ta vozila, a ni njihovi putnici. Bio je to praktično kraj antiterorističke akcije tog dana. Dana kada je herojski pala još jedna srpska žrtva za odbranu Kosova i Metohije. Dve nedelje samo pre toga stradao je već jedan pripadnik JSO Željko Šijan, takođe u Crnobregu, Dečani.

Jedna zanimljivost. Godinu dana pre, u aprilu 1997. godine, prilikom sahrane ubijenog Radovana Stojčića-Badže, zamenika ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije, major Saša Jovanović je bio jedan od dvojice pripadnika JSO koji je skinuo srpsku zastavu sa njegovog sanduka, složio je i predao tadašnjem načelniku Resora državne bezbednosti Jovici Stanišiću, što se jasno i vidi na snimku sahrane koja je prenošena.

Slava herojima!".