Majka me ostavila u porodilištu, osam meseci su me čuvale medicinske sestre! Anđela je čeznula za majkom, a onda je jedna priča u novinama promenila sve!
Majka me je ostavila u porodilištu. Samo se okrenula i otišla. Ostala sam sama među bolničkim zidovima. Medicinske sestre su me presvlačile, hranile, dolazile da me vide, pomaze... ali su potom odlazile. Ja sam ostajala sama, čekajući nekog svog - nekog ko će me voleti i ko me više nikad neće napustiti.
Ovako za Kurir priča Anđela Milojević (25), nastavnica iz Despotovca, koju je majka ostavila u porodilištu užičke bolnice. U toj bolnici provela je prvih osam meseci života, pre nego što je konačno dobila porodicu.
Većina beba, kad dođe na svet, prvo ugleda majčine oči.
U njima su toplina, ponos i sigurnost. Većina odmah dobije zagrljaj koji smiruje i štiti. Anđela ga, međutim, nije dobila.
Rođena je 26. aprila 2000. godine. Majka je imala svega 19 godina.
- Nije htela da ima ništa sa mnom. Nije me pomazila, nije želela ni da me podoji. Nije otkrila ni ime mog oca. Navela je nekoliko imena, a kasnije sam čula da su ljudi iz bolnice pokušavali da pronađu te muškarce i pitaju ih za mene. Svi su govorili isto - da nemaju nikakve veze sa mnom - priča Anđela.
Pre nego što je otišla, majka je rekla samo jednu stvar - da dete mogu da zovu Ana. Međutim, medicinske sestre koje su svakodnevno brinule o bebi nazvali su je Milica.
Meseci su prolazili, a devojčica je lepo napredovala. Bila je zdrava i mirna, ali su medicinske sestre primećivale da se razlikuje od drugih beba. Nije mnogo plakala, retko se oglašavala. Najčešće bi ležala tiho, sklupčana u krevecu.
A onda jednog dana novine su objavile tekst o bebi koja je i dalje u bolnici. Naslov je glasio "Napuštena Milica čezne za majkom".
Tog jutra je jedan čovek, kao i obično, pre posla kupio novine. Zvao se Miladin. Dok je listao stranice, zastao je na tom članku.
On i njegova supruga Radica godinama su pokušavali da dobiju dete. Prošli su i kroz lečenje od steriliteta, ali bez uspeha.
Miladin nije odmah doneo odluku. Novine je sklonio u ormarić i dugo razmišljao. Posle nekog vremena skupio je hrabrost i ispričao supruzi za bebu koju je video u novinama - i da bi voleo da pokušaju da je usvoje.
- Došli su u bolnicu da me vide. Medicinske sestre su kasnije pričale da sam tad prvi put pružila ručice i krenula ka njemu. I on i majka su u tom trenutku znali da je to - to - priča Anđela.
Kad su je usvojili, dali su joj ime Anđela. Kaže da bolje roditelje nije mogla da dobije ni da je sama birala.
Njeno detinjstvo je bilo ispunjeno igrom, smehom i pažnjom. Ipak, roditelji su u nekoliko navrata pokušavali da joj kažu da je usvojena, ali bila je mala i nije razumela.
Istinu je saznala sa sedam godina - na prilično grub način.
- Igrala sam se kod komšinice s njenom unukom kada mi je rekla da mi Radica i Miladin nisu pravi roditelji. Došla sam kući i pitala ih. Počeli su da plaču. Posle toga više ništa nisam pitala. Videla sam da im je teško da o tome pričaju, a i osećala sam se krivom što uopšte razmišljam o ljudima koji su me ostavili, dok su pored mene bili oni koji su mi dali sve - kaže Anđela.
Tog dana, priznaje, nešto se u njoj zauvek promenilo:
- Kao da sam preko noći odrasla. Shvatila sam da nisu svi ljudi dobri i da nije svaka majka - majka.
Ipak, duboko u sebi, sve te godine nadala se i očekivala da će je majka potražiti.
To se, međutim, nikad nije dogodilo. Neposredno pred Anđelin 18. rođendan odlučila je da potraži ženu koja ju je rodila. Našla ju je u Ivanjici. Majka se u međuvremenu udala i dobila dvoje dece.
U početku je negirala da Anđela može biti njeno dete, a zatim je ipak priznala.
- Videle smo se na svega pet minuta. Pitala sam je jedno: "Zašto?" Nije imala odgovor. Samo je rekla: "To je prošlost i ne mogu da se vraćam na to."
Anđela je nastavila dalje, iako neke rane nikad ne zacele. Utehu je nalazila u deci, koju je oduvek volela. Već u 21. godini i sama je postala mama jedne devojčice:
- Noć kad sam rodila ćerku sam preplakala. Gledala sam je i pitala se: Bože, kako neko može da ostavi svoje dete?! Tad sam tek shvatila koliko je bebama potrebna bliskost i toplina. Jedva sam čekala da svoju bebu privijem uz sebe, dok je moja majka svom detetu okrenula leđa.
Danas živi u Despotovcu i radi u osnovnoj školi kao nastavnica. Učenici je obožavaju, a ona se nada da će jednog dana biti u prilici da pomogne deci koja odrastaju bez roditelja.
- Volela bih da pomognem mališanima koji su u domovima. Znam kako je to pitati se: Zašto baš ja, čime sam zaslužila, da li sam nešto pogrešno uradila?! Želim da im kažem da nisu kriva, da će sve biti u redu i da ih negde čeka neko ko će ih voleti - kaže ova mlada devojka.
Šta je pisalo u novinama
U članku koji je pre 25 godina objavljen o maloj Milici, to jest Anđeli, pisalo je da beba posebnu pažnju medicinskog osoblja i da lepo napreduje.
- Majka joj je lepa, a i dete je, hvala bogu, zdravo i pravo. I napredno. Mi ćemo bebu zadržati ovde do daljeg, mada još nema ime. Nazvali smo je Milica izmilošte i jer je srpsko ime - rekla je tada jedna medicinska sestra.
