Nešto ga je pecnulo, a onda je iz usta krenula krv! Peđa je bio ranjen - imao je 50 kg i jeo na slamčicu, ali se vratio na ratište! "Kad ću ako neću sad?!"

Imao je samo 23 godine, vilicu polomljenu na tri mesta i telo koje se od rana osušilo na pedesetak kilograma, ali Predrag Peđa Leovac (24) nije mogao da sedi kod kuće dok njegovi drugovi ginu na granici.

Predrag Leovac je rođen u Pljevljima, u Crnoj Gori. U svom rodnom gradu završio je i osnovnu školu i gimnaziju, a onda odlučio da upiše Vojnu akademiju, smer pešadija i dođe u Beograd.

Peđa je bio izuzetno sportski tip. Bio je odličan karatista. Bavio se i aikidom. Umeo je da istrči Beogradski polumaraton i maraton.

Baš negde u vreme kada su na Kosovu i Metohiji trajale velke borbe između srpske policije i vojske i šiptarskih terorista, Leovac završava Vojnu akademiju, u septembru 1998.

Dobio je čin potporučnika. Odmah je upućen u pokrajinu, Prištinski korpus, 53. granični bataljon pod komandom tada majora Duška Šljivančanina.

Dobio je raspored dužnosti komandira voda za intervencije na karauli Ćafa Prušit. Iako tek svršeni vojnik, sa još uvek nepune 24 godine, Predrag se među kolegama i starešinama nametnuo kao veoma sposoban i hrabar.

Krajem oktobra meseca, za vreme redovne patrole na granici sa Albanijom, pas iz pratnje nagazio je na minu time je aktiviravši.

Ona je nažalost teško ranila Leovca, polomivši mu vilicu na tri mesta, a geler se zaustavio pod levom plećkom. Drugi vojnik iz pratnje zatečen eksplozijom počinje da puca iz mitraljeza misleći da su napadnuti od terorista, ali Leovac kojem je puška od detonacije izbijena daleko iz ruke, iako teško povređen uspeva da ostane pribran, smiruje vojnika i potpuno sam odlazi na karaulu po pomoć.

S obzirom na veoma ozbiljne povrede koje je zadobio, morao je da bude prevezen najpre u Prištinu a potom i na VMA u Beograd. Predrag je operisan i nije hteo dugo da se zadržava na bolničkom lečenju. Njegov otac, a ni on nisu želeli da zauzimaju krevet ranjenicima koji su svakodnevno pristizali iz borbi sa Kosmeta.

Odlazi u svoje Pljevlje na oporavak. On je tekao teško i sporo, zbog prirode glavne povrede koju je zadobio nije mogao normalno da jede, pogotovo ne čvrstu hranu, pa je bio prinuđen na slamčicu. Takva ishrana i dugotrajno ležanje dovelo je do toga da znatno oslabi i izgubi dosta kilograma.

Ipak, februara meseca, situacija je na Kosmetu ali i u čitavoj Srbiji je sve napetija jer NATO agresija visi u vazduhu. Predrag Leovac još uvek nedovoljno oporavljen, fizički oslabljen, nezalečen, ne može više da boravi kući. Nemir koji je oseća i ogromna želja da se vrati na svoje mesto i pridruži kolegama prelomila je u njemu definitivnu odluku. Vraća se na Kosovo i Metohiju.

Samo je jedan dan ušao na vrata kasarne u Đakovici kod svog komandanta majora Duška Šljivančanina.

On, šokiran što ga vidi pita: "Pa, Peđa zašto si došao, treba još da se oporaviš?!", na šta mu Leovac odgovara:

"Kad ću ako ne sad, da sam mislio da se i dalje oporavljam ostao bih kući!".

Predrag posle razgovora, prvo što je uradio, odlazi u minsko polje, pronalazi pušku koju je izgubio četiri meseca ranije prilikom ranjavanja od mine, uzima je, čisti i priključuje se nazad u svoj vod.

Na Veliki petak 9. aprila 1999. godine, NATO agresiji pridružuje se već dobro poznata kopnena iz pravca Albanije.

Prvi na udaru bio je upravo 53. granični bataljon, odnosno 125. motorizovana brigada sa svega stotinak uglavnom mladih vojnika. Ti početni dani bili su stravični. Nije se znalo ko i odakle napada. Regularna albanska vojska gađa sa svoje teritorije, OVK teroristi nadiru u tri pravca, a uz njih su kako smo ranije pisali i razni strani plaćenici zapadnih specijalnih jedinica i mudžahedinskih i ustaških dobrovoljaca.

Vod Peđe Leovca ulazi u direktnu borbu već 11. aprila. Leovac donosi odluku da sa 30-ak iskusnih rezervista tek pristiglih krene u odbranu graničnog kamena C4, a mlađe neiskusne vojnike ne želi da izlaže direktnoj borbi za život i ostavlja ih kao obezbeđenje u pozadini.

Tri puna dana, sa veoma malim zalihama hrane i vode, potporučnik Predrag Leovac i saborci vode tešku bitku sa agresorima preko granice.

Umorni i izgladneli, treći dan Leovac traži preko veze artiljerijsku podršku. Vidno nervozan viče u motorolu:

"Ukoliko za pola sata ne izvršite artiljerijsku pripremu, ja povlačim svoje ljude, pa ne možemo više, ne možemo da mrdnemo sa ove kote odavde!".

Posle samo 20 minuta kreće granatiranje iznad vrha i počinje da isteruje šiptarske teroriste na čistinu.

"E tako, sad može da se ratuje", viče Leovac, "Vojsko, za mnom"!

Ubrzo uskače među dvojicu terorista i na faktor iznenađenja jednog odmah eliminiše, a drugog graničar u njegovoj pratnji.

Peđa gleda prema vrhu, Albanci se panično povlače, a on već zamišlja kako javlja komandi da je zadatak praktično posle tri dana izvršen.

Samo u jednom trenutku staje, usmerava deo vojnika na stranu oko Škoze gde takođe traje borba i odjednom oseća nešto čudno. Učinilo mu se da ga je nešto pecnulo za vrat.

Prišao je najbližem vojniku pritisnuvši šakom mesto gde ga je pecnulo i taman kad je hteo da nešto izusti, iz usta je krenula krv.

Spustio je šaku koja je bila cela krvava. Krv u mlazu izlazi iz vrata i Peđa polako gubi svest i pada.

Tada je postalo jasno da je pogođen snajperom sa visine. Četiri vojnika pritrčavaju Leovcu, platnom mu obmotavaju vrat i smeštaju ga u šatorsko krilo, a onda koliko god su ih noge nosile prenose ga do saniteta.

Ubacuju ga i kreću za Đakovicu. Lekari se bore nekako da ga održe u životu, ali nažalost ne uspevaju. Đakovica je daleko, a Peđa Leovac više nije izdržao. Izdahnuo je posle nekoliko kilometara i otišao u legendu.

Preko radio veze odjeknule su reči: "Našeg Leovca više nema". Toliko su se smrti nagledali prethodnih dana, ali niko nije mogao da poveruje. Kažu da je taj dan poslednji put komandir "Morine" pustio suzu.

Na Vidovdan 2024., posle 25 godina od herojske pogibije, potporučnik Predrag Leovac dobio je spomenik u svojim Pljevljima.