Umesto venčanice obukla uniformu, umesto burme uzela pušku: Filmska ljubav Slađane i ruskog dobrovoljca na frontu! Umrla mu na rukama dok je spasavala ranjenike

Slađana Stanković (1964-1999) je imala sve - uspešnu firmu, porodicu i prijatelje koji su je voleli i miran život u rodnom Nišu. Ipak, dok su drugi planirali budućnost, ona je u svom dnevniku zapisala rečenicu koja će joj odrediti sudbinu: "U slučaju napada na Srbiju, otići ću na Kosovo".

"Slađana Stanković rođena je u Nišu. Odrasla je u porodici čiji su preci uvek bili učesnici nekih ratova u prošlosti. Naravno, svi su bili muškarci.

Slađanu su svi voleli. Bila je vedrog duha, dobar prijatelj. Bila je trgovac. Imala je svoju firmu, koja se bavila izvozom i uvozom. Pošteno je zarađivala, živela je običnim i mirnim životom, primereno ženi u 30-tim godinama.

Pre početka NATO agresije, Slađana Stanković vodila je dnevnik. Duboko zabrinuta stanjem na Kosovu i Metohiji jedan dan je napisala: "U slučaju napada na Srbiju, otići ću na Kosovo da branim svoju zemlju. Ne znam da li ću se vratiti".

To je naknadno pregledavši dnevnik pročitala njena rođena sestra Olivera. Slada nije imala nikakav razlog da ratuje. Bila je žena, bila je mlada, imala je stabilan posao, sve što joj je bilo potrebno da ne ugrožava sebe na bilo koji način.

Ipak, sa početkom NATO agresije, ova devojka je u sredu uveče, 24. marta, čvrsto odlučila da obećanje dato sebi, ispuni. Obratila se ocu i ozbiljno mu rekla: "Tata, ja hoću na Kosovo, hoću u rat, ovo je previše!".

Otac je ostao zabezeknut: "Slađana, šta pricaš to, kakav rat, jesi ti svesna uopšte šta se dešava, tamo se gine, to nije kafić". Na šta mu ona odgovara: "Tata, ja sam čvrsto donela odluku i ništa me nece spreciti".

Već sledećeg dana, 25. marta, Stankovićeva odlazi i dobrovoljno se prijavljuje u Niški korpus, sa izričitom željom da učestvuje kao borac, sa oružjem.

Međutim, ubrzo je upućuju u 549. motorizovanu brigadu na granicu, ali kao bolničarku, jer je vojnicima dole bila neophodna pomoć i pojačanje u pogledu medicinske brige. Dobija raspored na karauli Gorožup, Planeja kod Prizrena. Njen osnovni zadatak je bio da kao član medicinskog saniteta sanira povrede ranjenicima i obezbedi im prvu pomoć. To je od prvog dana radila besprekorno.

Posle dva meseca, krajem maja, prvi put se javlja porodici i saopštava im pomalo neverovatnu vest. Na karauli je upoznala ruskog dobrovoljca Jurija Osipovskog. On je bio godinu dana samo stariji od nje, bio je ruski oficir a rodom iz Minska, Belorusije.

Ljubav je planula. U takvom teškom i sumornom okruženju Slađana i Jurij su se jednostavno na prvu pronašli. Toliko su se jako povezali da su ubrzo odlučili i da se venčaju. Tog 22. maja, oboje u uniformama, sklopili su brak u Prizrenu, a kum je im bio niko drugi do Božidar Delić, komandant brigade.

Stankovići su bili presrećni, prvo zato što su je čuli posle toliko vremena, a potom i zbog iznenađujuće udaje. Na kraju razgovora im je obećala da će sa mužem doći u Niš 2. juna na zamenu jedan dan, kako bi ga upoznali. Nažalost, to je bilo poslednji put da je čuju.

Pošto skoro dvomesečni pokušaji da se probiju Košare nisu uspeli, a teroristi su pretrpeli izuzetno velike gubitke, o čemu je krajem aprila pisao čak i američki Njujork Tajms opisavši situaciju kao: "Operacija proboja OVK na jugoslovenskoj granici pretvorena je u krvavu kašu", moralo se preći na novi plan.

Krajem maja, tačnije 26.-og počinje operacija "Strela" gde kreću masovni napadi združenih snaga šiptarskih terorista, regularne albanske vojske, stranih plaćenika i instruktora, kako bi preko karaule Gorožup probili planinu Paštrik i došli do Prizrena.

Ideja im je bila da kad već na Košarama to nisu uspeli, ovde otvore put za ubacivanje dodatnih terorističkih snaga na prostor Kosmeta, preseku komunikaciju Peć-Prizren i naprave prostor za eventualno ubacivanje NATO pešadije čije kopneno delovanje još uvek nije sasvim odbačeno.

Terorističke snage su bile dosta iscrpljene i umanjene, pa je bilo jasno, pogotovo posle neuspeha na Košarama da neće biti sposobne da to urade. Zbog toga NATO odlučuje da preuzme inicijativu i iz vazduha svim silama napadne srpske položaje na Paštriku.

Pomenutog dana, teroristi kreću u opšti napad, u pokušaju zauzimanja karaule, ali pre svega oslabljenja srpskih snaga koje bi potom po planu zasuo NATO iz vazduha. U prvih nekoliko sati, deo agresora uspeo je da ude u dubinu naše teritorije, ali najviše 200 do 400 metara.

Otpor im pruža najpre Prva četa prve motorizovane brigade, gde se na prvoj liniji nalazi oko 200 vojnika.

Samu karaulu čuvaju dva voda, tačnije 63 boraca. Dolazak četvorice starešina posle dva sata iz komande brigade pogotovo daje na sigurnosti našim vojnicima i podiže im moral.

Do naših dolazi informacija da se na samoj granici nalazi oko 1.000 terorista, a da ih je oko 5.000 ukupno spremno za dejstva. Situacija deluje izuzetno kritično. I pored jakog prvog napada uz albansku artiljeriju, položaji su odbranjeni, a teroristi zaustavljeni.

Naši ne čekaju, već nakon kratkog predaha prvi dejstvuju haubicama 122 mm i minobacačima 120 mm, čime iznenađenim agresorima nanose ozbiljne gubitke. Uključuje se NATO i helikopterom Apač ruši samu zgradu karaule. Tada kreće jaka bočna vatra na naše položaje čime se još jednom na kraju prvog dana pokušava probiti prva linija. Zbog toga naši borci zaposedaju drugu liniju odbrane i taktički se odlično brane i ponovo odbijaju napade. Tada stiže informacija o dolasku pojačanja. Do mraka je na položajima bilo već oko 1.200 ljudi što je sada bilo sasvim dovoljno za odbranu na tom pravcu za razliku od početnih napada.

Narednih dana, borbe se nastavljaju. NATO samo u toku 29. maja preko 150 puta leti iznad Paštrika i osmatra naše položaje. Namera je bila sasvim jasna. Sutradan 30.og, bombarderi B-52 kreću u stravične napade oko sela Planeja. Nastaje pakao koji se teško može opisati.

Posežu za tzv. "tepih bombardovanjem", izručuju 110 tona bombi na prostor razdaljine između 200 i 800 metara. Površina pogođena na taj način ostaje praktično sravljena sa zemljom. Cilj takvog dejstva je potpuno jasan. Potpuno uništenje snaga VJ i omogućavanje ulaska OVK koji su posle Košara još jednom pokazali da za to ni blizu nisu sposobni. Ponavljaju sve isto i naredni dan, uz dodatno ojačane kopnene napade terorista, NATO ih snažno podržava iz vazduha, ali ponovo - neuspeh. Naši drže položaje uz jednog poginulog i velikog broja teže i lakše ranjenih.

Postalo je jasno da se vojni ishod rata verovatno lomi upravo na Paštriku.

Slađana Stanković koja je 2. juna trebala da ode u Niš na odsustvo, zamenjuje se sa drugim vojnikom i ostaje na položajima. Upravo će je to nažalost koštati života.

Dana 5. juna novi napadi iz vazduha pre svega, gore i nebo i zemlja. Sanitet zbrinjava nekoliko srpskih ranjenika i dobija zadatak da ih izvuče do položaja gde će im se pružiti dodatna neophodna pomoć. Slađana je isti dan već osam puta išla u pratnju saniteta koji su zbrinjavali veliki broj ranjenika do bolnica. Ovo je bio čak deveti. Kamioni vidno obeleženi crvenim krstom treba da pređu put koji su vojnici zvali "Vrata pakla". To je bila čista deonica gde je agresor kao na dlanu imao mogućnost delovanja bez ikakve zaštite, a NATO otvoren prostor za gadanje. Naši kreću u dva kamiona i računaju da su medicinska vozila vidno označena dovoljan razlog da ih niko ne napada kao što toliko puta pre dok su tu deonicu prelazili ranije.

Nažalost, prevarili su se. Pred sam ulazak u sigurnu zonu kad su praktično prevalili rizičan put do kraja, iz pravca Albanije dolazi minobacačka raketa i pogađa ih direktno kod Šeh Mahale.

Vojnik Slobodan Mladenović od detonacije izleće iz vozila i čeka minut da se prekine dejstvo. Iz kamiona čuje velike urlike povređenih saboraca. Među njima je jedan vojni policajac. On momak izlazi nekako iz kamiona, i viče: "Pomozi mi, pomozi mi". Krv je letela na sve strane.

Izlazi i jedan bolničar. Uspeva da napravi korak i pada kao sveća. Na mestu je mrtav. Tada ugleda Slađu, koja je sela na branik i prilazi joj. Pita je: "Kako si?" i u tom trenutku vidi nešto stravično.

Slađani Stanković je pola lobanje bilo otkinuto.

Prizor je toliko jeziv da se vidi mozak kako pulsira. Vojnik Mladenović ne zna kako da joj pomogne, u panici odlazi do zastavnika Save Erdeljana da ga pita kako je on.

Dobija odgovor: "Imam izgleda tri gelera u kičmi ali pusti mene, pomozi njima".

Ranjen je i Slobodan Mladenović, ali od prizora i adrenalina toga uopšte nije svestan.

Zove motorolom pomoć, ubrzo dolazi nova ekipa. Pojavljuje se i Jurij, koji ranjen silazi sa Paštrika, šokiran prizorom uzima Slađu u ruke, nosi je i ubacuje u vozilo koje stiže, ubacuju i druge i kreću za Prizren.

Do bolnice umire teško povređeni vojni policajac. Slađa sa stravičnom povredom glave polako gubi svest. Put do Prizrena je težak. Makadam. vozilo puno trucka što prirodi Slađine povrede još otežava stanje. Daje neke znakove života po prijemu u Prizren, ali dežurni doktor, Albanac, po svedočenju naših bolničara, odbija da je primi.

Ne želi ni da pokuša nešto bez obzira što je jasno da ona broji poslednje trenutke. Tu i definitivno umire. Praktično na Jurijevim rukama. Čovek počinje od tuge i neverice da urliče i plače.

Zastavnik Erdeljan uspeva da izdrži do operacionog stola, ali odmah umire i on. Iz kamiona, direktno pogođenog, preživljava na kraju samo Slobodan Mladenović koji je imao sreće da ga geleri izbuše po nogama.

U samo jednom momentu, tog dana, čak četvoro heroja položilo je život za Srbiju. Među njima i jedna žena. Žena koja je dala primer svakom muškarcu i svakom istinskom rodoljubu.

Sahranjena je u rodnom Nišu. Na sahranu joj muž Jurij donosi roze venčanicu koju je želela ali nije stigla da obuče, jer su se uzeli u uniformama. Ispraćaju prisustvuju i drugi Rusi, dobrovoljci.

U kovčeg spuštaju venčanicu i venčić za kosu. Zauvek su se oprostili od Slađane koja je toliko puta spasila druge vojnike, na vreme im dopremivši hranu i lekove. Do poslednjeg trenutka nije odstupila. Jurij je jedno vreme redovno obilazio grob i njenu porodicu, jer je posle rata ostao u Nišu.

Drugi čuveni ruski dobrovoljac koji je na Kosmetu izgubio oko, Albert Andijev, bio je u kontaktu sa njim i jednom prilikom je naveo, da Jurij nikada više nije bio stari, mnogo je patio.

Posle izvesnog vremena, on se vratio u svoju zemlju ali nikada ništa više o njemu nisu saznali pa čak ni Albert koji ga je tražio u Minsku godinama kasnije.

Nakon njene smrti, brzo joj od tuge umire i otac.

U niškom naselju Brzi Brod, jedna ulica dobila je ime po Slađani Stanković.

Bila je to priča o jednoj neustrašivoj devojci, Nišlijki, humanitarki, borkinji, koja je dala život za Srbiju potpuno dobrovoljno, junački.

Neka joj je večna slava i hvala!".