"To što nas danas bude i svega troje na službi, to je samo sekunda u vremenu. Doći će opet dan kada će crkva biti mala za srpski živalj": Kurir u Prizrenu

Ove reči su nam, čini se, danas više nego ikad pre potrebne. Daju nadu, koju niko ne može da uzme. Pa i da sve ostalo uzmu.

Sumrak pada na Prizren dok ulazimo iz pravca Prištine. Iz predgrađa to je još jedan običan grad. Dok ne dođeš u stari deo i kreneš uz Prizrensku Bistricu. Čuveni kameni most Šadrvan na vidiku... Put nas vodi ka Svetim arhangelima. Ali, pogrešno skretanje i lutanje uskim uličicama. I ulazak u drugi svet. Šljašte izlozi sa dugačkim šljokičastim haljinama. Međ buticima zlatare, kako drugačije u ovom kraju. Red pred onižim ulazom. Svako po tepsiju nosi. Tako rustično i nestvarno. Iz drugog kraja pristiže stariji čovek sa ogromnim plehom, a tek upaljeni lampion baca odsjaj od nje. Ramazanski post. Vreme za iftar. I, očigledno, poslasticu.

Nakon konaka u zadužbini cara Dušana jutro nas opet vodi u Prizren. Na ulazu u grad Dušanov platan, kako ga narod zove. Iako raskošno stablo koje grane širi nad nekadašnjom krstionicom i bezmalo do džamije starost broji u vekovima, ne ide baš do vremena srpskog cara. Nalazimo omanji parking.

- Parkinzi su uglavnom na mestu na kojem su bile srpske kuće, a nisu regulisani imovinsko-pravni odnosi, pa Albanci ne mogu da kupe placeve i podignu zdanja, ali prave parkinge - reći će nam Aleksandar Aco Krstić, koji već dve godine pomaže u Arhangelima.

I opušteno šeta u dukserici manastira.

Pravac Bogorodica Ljeviška. Gde bismo najpre u Prizrenu. Unikatna. Uništavana toliko puta, a opstala. Čudesna freska Bogorodice Ljeviške - šest vekova zazidana, nestvarni Hrist od vizantijske plave, arapski stihovi... ne daju nam izaći iz zadužbine kralja Milutina.

Idemo ka centru, a Aco će ubrađenoj ženi:

- Gde si ti?!

- U Prizrenu, gde bih - odgovara sa osmehom, ispostaviće se, Jasmina Savić.

Čim videh maramu, pa još onako povezanu, setih se pokojne mi bake sa Ranča, gore na granici Srbije i Crne Gore. Te šare, taj povez.

- Rođena sam u Mađarmahali, krštena u Ljeviškoj. Završila ovde osnovnu školu, pa sa porodicom otišla u Kragujevac. Četrdeset dve godine kasnije vratila sam se, pokušavam da otrgnem od zaborava prizrensku nošnju, evo već tri godine - Jasmina će.

Na maramu je tek ponosna:

- Znalo se kako su oglavlje povezivale devojke, kako žene, a kako starice... Ovo je seljben, svakodnevni povez. A po tome da li je vezivanje s leve ili s desne strane, znali smo da li je žena iz samog grada ili Podrimlja - Orahovac, Velika Hoča... Pošto vežem na levoj, znači da sam iz grada - sa osmehom će, pa veli:

- Nenametljiva lepota, gospoština, otmenost krasila je Prizrenke. Velika je čast, ali i obaveza bila biti prizrenska mona. To se zaslužuje stavom, držanjem, ophođenjem i prema ukućanima i prema okruženju. Mona je u rangu gospođe, dame, ali i nešto više.

Odavno smo na kaldrmisanim ulicama. Beli se Sinan-pašina džamija. Bele se njeni i mermerni stubovi. Sve je belo ostavio nama car Dušan. Uzidao u Svete arhangele, koje je 1615. srušio Sinan-paša ovdašnji, te od njih podiže velelepnu džamiju.

- Pored Bistrice nekad je bio drvored dudova, gajila se svilena buba, a u čuvenoj svilari tkala još čuvenija prizrenska svila - Jasmina će dok prelazimo reku, pa nastavlja:

-Ali su i žene radile u kućnim varijantama. Prizrenke su bile najlepše obučene žene, a uticaj Orijenta je evidentan. Nošnja koloritna - dimije sa pačalucima, džube, anterija sa čepk'n, tj. lažnim rukavima. Kakav je to kvalitet bio... Kada su moju prababu sahranjivali na mesto njene svekrve, posle 30 godina uz svekrvine zemne ostatke našli su i ostatke svilenih pojasa i košulje! Nažalost, krajem sedamdesetih svilu smo počeli da zamenjujemo plastikom. Drvoredi dudova su posečeni, na mestu svilare je tržni centar. Ali ostala je nepokolebljiva vera, iskrena ljubav i nada da ćemo povratiti nekadašnji sjaj Prizrena. Grada koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. I u kome i dalje možemo da govorimo srpski.

Šadrvan - čuvena česma. Oko nje se prskaju mališani. Prepun trg. A ispod guste krošnje dočeka nas komandant iz tzv. OVK u bronzi i prirodnoj veličini. Kosovo puno takvih.

- Kako ste? Dobro došli - vlasnik će nam restorana na srpskom dok ustaje da se rukujemo.

Kafa, ona turska - sjajna. A i gde će bolja nego u gradu u kom su Srbi, Turci i Albanci živeli zajedno. Sada Srba gotovo da nema.

- U gradu je nas, meštana Srba, osam-devet. Okupljeni smo oko crkve, viđamo se na liturgiji - priča Jasmina dok izbijamo pred kapiju sabornog hrama Svetog Đorđa. Kao i pred skoro svakom crkvom, najpre dokumenta kosovskom policajcu. Aco otvara vrata svetinja. Dve su u porti.

- Nekada je u Prizrenu bilo 365 crkava, po jedna za svaki dan u godini. U samom gradu ostalo ih je devet, sa okruženjem ih imaju 33 - veli Jasmina dok ulazimo u malu Crkvu Svetog Đorđa.

- Runovića crkva ili, kako bi Prizrenci kazali, Micka crkva. Micka je reč za "mala". Podigla su je braća Runović u 15. veku. A kada je u 18. veku Bogorodica Ljeviška pretvorena u džamiju, postala je saborni hram. Ovde je sahranjen tadašnji vladika Janićije. Međutim, krajem 18. veka iz Moskopolja došli su i Cincari, koje smo zvali Goge. S njima smo se borili oko Crkve Svetog Spasa. Potiskivali su srpski živalj, služili liturgije na grčkom i dobili daskale - učitelje.

Zato se ovaj kraj i naziva Papaz čaršija - papaz je na grčkom "pop". Goge su oskrnavile grob našeg vladike - priča Jasmina.

Pred nama je i zdanje Eparhije raško-prizrenske. Ono u kom je živeo s kraja 19. veka i čuveni ruski konzul Jastrebov. Onaj iz poznate knjige. Ovde je 33 godine bio i blaženopočivši patrijarh Pavle, pre dolaska na tron Svetog Save.

- Patrijarh Pavle je umro sa ličnom kartom iz Prizrena, na to smo jako ponosni - reći će Jasmina.

Ulazimo u velelepni hram. Na zidu nas dočekuju slike užasa iz pogroma 2004. Da se zna. Da se ne zaboravi.

- Još 1856. Prizrenci su uz muke ili molbe dobili od Turaka dozvolu da naprave malo veći hram. Kad su određivali gabarite sidžimom, tj. konopcem, bilo je: "Pušti, pušti nek bidne malo pogolema", pa će drugi: "Pušti da bidne još", a na to treći: "Će puštim, ama će valjda da gu nagradimo. Narod nek je živ, Bog će dade, će gu nagradimo i će gu napunimo" - priča Jasmina.

Hram je, veli, završen tek 31 godinu kasnije, imao je izuzetan ikonostas, poklon iz Sent Andreje. Izgoreo u teroru 2004, kad je i krov miniran:

- Crkva je osveštana 2010. po drugi put, kada je naš mitropolit Teodosije postavljen za vladiku raško-prizrenskog. Nikada crkveni život nije bio uredniji, za pevnicom su prizrenski bogoslovi. Sećam se, devedesetih, kada se narod vratio veri, uoči Uskrsa bila je puna crkva, porta i pun Šadrvan - 10.000 Srba. I to što nas danas bude troje, to je samo sekunda u vremenu...

Prekoputa Crkvica Svetog Nikole. Jedva uđeš u nju.

- Tutićeva, kako je zovemo. Vlastelin Dragoslav, u monaštvu Nikola, sa ženom mu Belom ozidao ju je 1331. i metoh je Dečana. Dugo je bila zatrpana zemljom koju nanose kiše. Isto uništena 2004 - kaže.

U nevelikoj kući pored živi još jedna Srpkinja ovog grada.

- Kod svake vlastelinske crkve bila je kuća u kojoj su živeli ljudi skromnijeg stanja koji su crkvu održavali, a zauzvrat im je narod donosio za zdravlje. Danas ovde živi naša tetka, kako je svi zovemo - kazaće Jasmina o starijoj ženi koju srećemo u Arhangelima.

Uz čaršiju naviše ulazimo u filigransku radnjicu. Nakit ručno rađen. Unikatan. Ne i jeftin.

- Ovo je nekada bio srpski kraj - pokazuje Jasmina, dok se Aco, koji načas nesta, vrati sa ružama.

- Svakoj dami uvek poklanjam. I ne brinite, imam popust u cvećari - s osmehom će.
Izbijamo do katedrale i ulice u kojoj je i stalna postavka o Majci Terezi.

- Nekada su tu bili KUD "Budućnost", pa "Car Uroš" - veli Jasmina.

- A gore u onom brdu - pokazuje rukom Aco - gore su Albanci juna '99. ubili oca Haritona iz Svetih arhangela. Oteli su ga naočigled nemačkog Kfora, mučili, a pričalo se i fudbal igrali s njegovom glavom. Telo je nađeno, glava ne.

Katedrala je iz 19. veka. Prekoputa nje sinagoga.

- Tako je zaokružen prizrenski "krug dvojke" - Sinan-pašina džamija, saborna crkva, katedrala i sinagoga - kazuje Jasmina, koja će svojim putem, a mi okrećemo uzbrdo. Valja ići u Potkaljaju, gradsku četvrt pod srednjovekovnom tvrđavom Kaljajom, koju sad "krase" ogromna slova "UCK". Kraj malene Crkve Svetog Pantelejmona, lepo obnovljene, kaldrmom ka Crkvi Svetog Spasa. Usput parcele zarasle u šiblje. Pod njim ostaci zidova. Dve hiljade četvrta odavde govori. Tuga u ovakvoj lepoti.

- Srpsko - Aco će.

Ključ katanca otvara nestvarnu portu, Prizren je na dlanu, oko njega bele se vrhovi Šare i Prokletija. A tek što je dražesna crkva, koju podiže pa priloži caru Dušanu i Arhangelima vlastelin Mladen Vladojević. Oko nje zid, kolonada i verdo nebo, bez krova. Poneki stub i pao. I zaostali printovi fresaka, od nekog događaja. Unutra stolice za publiku. Svašta je prošla, i Turke, koji je u štalu pretvaraše, i Cincare, koji je oteše pa ostaviše nedovršenu, i rustično ovo proširivanje. I ona, naravno, spaljena u pogromu.

Kroz velika vrata bojažljivo ulaze trojica dečaka - bogoslovi. Jedan sa KiM, drugi iz Vojvodine, treći Hercegovac. To je ta misija Bogoslovije. Ispred crkve već upali turisti iz Kine. Odlična im pozicija za dron, selfije...

- Znate li da imate tu čast da ste u porti stare srpske crkve? - ote mi se.

- Ne, ne - nezainteresovano će drondžija, dok Aco pozadi pronađe još tragača za dobrim selfijem.

- Vreme je da idete - uglas ćemo.

Prelazimo put Svete nedelje. Ona je s druge strane, isto tik pod Kaljajom. Ono malo srpskih placeva što nisu prodati Albancima šikare su i smetlište.

- Marko Kraljević je ovde podigao Crkvu Vavedenja u spomen na majku Jevrosimu. Obnovljena je u 18. veku, kada postaje manastir Svete nedelje, ovde počiva prva igumanija Marina. Crkva je bila zatrpana, otkrivena tek prošlog veka. Spaljena, kao i sve 2004, ali i obnovljena. I fala Bogu već godinu i po dana je manastir, tu nam je igumanija Zlata - priča Aco.

Dole kraj Bistrice - Bogoslovija. Svi znamo Igumanovu palatu u Beogradu. Ali malo ko da je Simo Andrejević Igumanov - Prizrenac, čovek koji je sahranio suprugu, ćerku i naposletku sina jedinca, u tom bolu ostavio narodu ono što će i danas biti vezivno tkivo Srba sa svih strana. Bogoslovija - krov pod kojim je danas najviše Srba u Prizrenu.

Žeđ na kraju puta gasimo na Šadrvanu. Vele da se odavde moraš napiti vode - da bi se vratio...

 Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.